Čekali smo i čekali sigurni da će uskoro progovoriti. Dani su prešli u nedelje, nedelje u mesece, a deca oko nas su počela da brbljaju dok naše nije. Deca oko nas su počela da imitiraju, ali naše nije. Deca oko nas su počela da pokazuju slova i imenuju predmete, ali naše nije. Počeli smo da se brinemo, ali ne previše. Mislili smo da će početi da priča kada bude spreman. Onda je počeo da udara glavom o bilo šta. Da grize. Počeo je da besni i da viče, ali još bez reči. Naša mala briga je prerasla u zabrinutost. Zatim smo ostali da čekamo da birokratija obradi našu dokumentaciju i stavi nas na listu čekanja od 18 meseci.
Kada je naš sin napunio dve godine govorio je samo nekoliko reči. Nije umeo da ih koristi u različitim situacijama – umeo je da kaže “gore” dok vozi autić po rampi, ali nije umiđeo da kaže “gore” kako bi me pitao da ga podignem. A način njegove komunikacije je dobijao strašnu, agresivnu oštrinu. Ljudi ne pričaju mnogo o dečjoj apraksiji govora ili poremećaju obrade govora, zato što ne znaju mnogo o njima.
Imali smo sreću da slušamo o tome i ranije od logopeda, ali smo verovali da je mala verovatnoća da će se to desiti našem detetu. Sa navršenih godinu pomislila sam “On će samo kasno progovoriti.” Ali jedna godina se pretvorila u dve i odjednom smo imali živahnog i inteligentnog dečačića koji je bio sve nezadovoljniji. Udaranje glavom, ujedanje, vrištanje, plakanje, guranje, lomljenje igračaka i suze, suze i sve više suza. Onda je napunio tri godine, a mi smo se još borili da razumemo jedni druge.
Ako je tada postojala jedna stvar koja je mogla da pomogne, bilo je to da će ga drugi ljudi videti i razumeti. Bila bih smirenija da sam znala da će drugi ljudi imati empatiju prema njemu umesto da ga osuđuju. Provela sam mnogo vremena pokušavajući da objasnim svoje ponašanje, da objasnim njegovo. Ovo je ono što sam zaista mislila da kažem i pravo značenje mojih reči:
Sedim u parkiću i gledam ga kako se igra srećno kamionom i dok su ostale mame bezbrižne, prijatno ćaskaju nadzirući decu krajičkom oka, ja sam napeta. Iako sam se uključila u razgovor stalno sam spremna za skok, zato što se vesela igra često završi tako što moj sin baci kamen na malog dečaka našeg prijatelja ili ga ugrize za prste ili mu razbije lice igračkom dok trepneš. Znam da će se to desiti, samo je pitanje vremena.
I osećam se užasno zbog malog dečaka koji je povređen i zbunjen, osećam se užasno zbog našeg sina, i uopšte se osećam užasno. Pitam se šta ljudi misle o njemu. Da li misle da je jednostavno zao? Da li znaju da on ima problem u razvoju govora i ako znaju, da li oni zaista razumeju njegovu borbu? Da li žele da prestanemo da dolazimo i da izlažemo njihovu srećnu decu nepredvidivim izlivima nasilja? Da li se, kada vide modrice, zelene masnice i čvoruge na njegovom čelu potajno pitaju šta se dešava iza fasade našeg doma?
U trenutku kada neko uđe u njegov prostor ili zgrabi njegovu igračku kojom se igra, moj sin počne da traži odgovor: traži reči, radnju, bilo šta što će preneti šta on želi ili šta mu treba. U tom trenutku ne postoje reči. Ili ne može da ih pronađe, ili ne može da ih izgovori, tako da se okreće onome što ima efekta: udara, grize i gađa.
Ima dana kada se plašim da ga vodim da se igra. Ima dana kada pomislim da ga ne bih nikada ponovo izvela među drugu decu. Ali to je dobro za njega i važno je da nastavljamo dalje.
Kada ga pokupim iz vrtića, a on ne prestaje da brblja, uzbuđena sam i srećna što ga čujem da priča i što znam šta misli. Kada završimo sa terapijom, posle dobre seanse, ja sam na sedmom nebu. Ja živim blaženo naredna dva dana dok se ne nađem licem u lice sa detetom njegovih godina koje priča priče i govori potpune rečenice, a onda se survam natrag na planetu Zemlju.
Nisam ovo predvidela. Nikada nisam pomislila na ovo. Kada pogledate i vidite roze pozitivnu liniju na štapiću testa za trudnoću, počnete tiho da se pripremate za svaku mogućnost. Mi se svi nadamo da će sve proći lako. Nadamo se savršenoj, tipičnoj trudnoći i savršenim, tipičnim bebama koje odrastaju u tipičnu, savršenu decu. Očekujemo zdravlje i normalan razvoj.
Ne brinemo se o kašnjenju u razvoju govora, zato što se, iskreno, mnogo gore stvari mogu desiti, mnoge druge, teže situacije sa kojima moramo izaći na kraj, ali za nas ovo je bila najteža okolnost.
Boriti se protiv problema u govoru je verovatno jedan od najtežih izazova sa kojim sam se nosila u životu. Gledati tu majušnu osobu kako na svojim plećima nosi ogroman teret je srceparajuće. Zamislite kako se usamljenim on mora osećati dok stoji među ljudima, a nema mogućnost da razgovara sa njima.
Polako ali sigurno govor mu se poboljšavao, ali njegovo razumevanje se razvijalo znatno brže. Eventualno vremenom je mogao da kaže više, ali je bio i više frustriran nego što je bio godinu dana ranije. Prvi put kada smo pregledali njegovu prvobitnu procenu bili smo presrećni kada smo videli da je ispunio sve svoje ciljeve. Kakav uspeh! Ali onda je dobio nove ciljeve isto toliko udaljene od ispunjenja kao što su prvi bili. On je i dalje bio miljama daleko od druge dece njegovih godina – od dece koja su bila sposobna da kažu šta ih boli i zašto ih boli ili da podele svoju radost. Sada ima skoro 4 godine i govori umjesto da udara glavom i priča nam predivne priče o tome kako je proveo dan. Meseci udaranja glavom i vrištanja su odavno prošli ali ne mogu da ih zaboravim.
Kada je udarao, vrištao, ili ujedao, kada je bacao svoje igračke na mene ili kada je lupao glavom o pod, pokušavala sam da se stavim u njegov položaj. Bilo je teško. Nebitno koliko sam bila frustrirana znala sam da je njegova frustracija sto puta veća. Bez obzira na to koliko je sve to bilo teško za nas mora biti da je beskrajno teže za njega. Nismo mogli da ga razumemo. Nije mogao da nam kaže o čemu razmišlja. Kada bi otkrio nešto novo i neverovatno o svetu, nije mogao to da podeli sa nama. Ponekad sam se osećala kao da sam propuštala najlepše što nosi podizanje malog deteta, jer to dete nije komuniciralo sa mnom.
Naš logoped se često šali da ću jednog dana doći kod nje da je molim da ga natera da prestane da priča. To je šala koja ima za cilj da nas uteši i ohrabri, ali kada to kaže ja u sebi znam da nikada neće doći dan kada ću reći da decu treba videti, a ne čuti. Neće doći dan kada ću poželeti da moja deca prosto ućute. Nikada više neću potceniti važnost komunikacije; razgovarati međusobno, deliti priče, povezati se sa drugom osobom. Najbitnija ljudska sposobnost je komunikacija jer bez nje smo tako usamljeni.
Izvor: roditelji.me / Zelena učionice