Каква је то мајка? Не ради, а децу шаље у вртић!

Каква је то мајка? Не ради, а децу шаље у вртић!

Ако случајно спадате у ову врсту (не)мајки, вероватно вам овакав коментар нису никад упутили у лице, али јесу на друштвеним мрежама. Уз претпоставку да дете водите у вртић да тамо проведе неко разумно време, то што ви за то време не одлазите на посао, апсолутно није разлог да дете од, три или више година, не иде у колектив. Није ни пожељно, ни најбоље за дете да у том узрасту целе дане буду искључиво уз маму.

С овим се слаже и психолог Снежана Анђелић која је на поменуту тему говорила у јутарњем програму ТВ Прва.

Foto: TV Prva Prtintscreen

“То није питање интереса родитеља, већ интереса детета. Ради се о томе да свако дете, које је напунило три године, има природну потребу за социјалним окружењем какво родитељ не може да му пружи. Свако дете које је напунило три године треба да иде у вртић и да добије оно што му је неопходно за васпитање и образовање. Вртићи нису чувалишта, па сад родитељи који раде треба само ту да истоваре дете да га неко причува док су на послу. Не, предшколске установе се врло озбиљно баве васпитањем и образовањем деце, на начин на који родитељи не могу јер нису едуковани за то. Друго, родитељ не може детету пружити социјално окружење које једна установа може” – разјаснила је ову дилему Снежана Анђелић.

Она каже да треба да поставимо себи питање које су могућности родитеља да испуни све потребе детета за социјализацијом и да ли је за то дете здраво да цео дан проводи код куће с мајком, нарочито ако нема браћу и сестре.

“Ми смо раније, кад нисмо ишли у вртиће, дане проводили напољу са гомилом деце и исто смо имали стимулансе за решавање конфликтних ситуација. Да ли ви данас можете своје мало дете да пустите напоље да се игра? С ким ће се играти? Деце нема напољу. Ми треба да се бавимо питањем шта је детету неопходно. А неопходно му је друштво вршњака с којима ће учити да решава конфликте, да комуницира, да дели, да се сналази. То једна породица, ма колико била функционална, не може да му обезбеди јер нема у породицама толико деце која могу да му пруже потребно окружење.”

Малициозне и осуђујуће коментаре на ову тему најчешће пишу управо жене, а Снежана Анђелић каже да је разлог томе можда пројекција, односно препознавање неких својих проблема у другима.

“Ја сам мајка четворо деце и већ имам четворо унучића, али имам и каријеру. Моје лично искуство је да може да се усклади све, ако имате партнера с којим добро функционишете и где се не поставља питање мушко-женских послова, већ на породицу и на децу гледамо као нашу, а заједно растемо и развијамо се као личности. Јер ја нисам само мајка. Ја волим ту улогу, али могу и треба да будем много више од тога. И код мене на психотерапију долазе жене које су депресивне, очајне јер не знају ко су јер кад деца одрасту и добар део те улоге мајке постане непотребан, оне остану с празнином или наставе да гуше децу са тим својим мајчинством, јер је то једино што имају. Ми нисмо предвиђене да будемо само једно, ми можемо да будемо све оно што желимо, али да притом не оштетимо своју породицу.” – објашњава психолошкиња Снежана Анђелић.

Како каже, не треба да заборавимо да су деца заједничка, а муж и жена партнери у одрастању те деце, али свако од нас има и своју личну потребу да расте и развија се као личност.

“Ви не можете и не треба, зато што имате дете да престанете да постојите. Улога мајке је само једна од улога коју имате, а деци ни не треба много више од тога. Ми често децу преплављујемо својом пажњом и гушимо тиме што се само њима бавимо, а заборављамо да и ми сами постојимо као личност.” – казала је Анђелић.