Шта ваша беба не може да вам каже

7 јануара, 2021

Једна од најважнијих лекција којима ме је родитељство научило је да је утицај тога како ми, родитељи, гледамо на своју децу и бебе, невероватно снажан. Ако верујемо да су беспомоћни, захтевни, кенкави, њихово понашање само ће нас учврстити у том уверењу. Ако, с друге стране, своју децу видимо као способне, интелигентне мале људе спремне да учествују у животу, иницирају активности, разумеју и узврате нашим напорима да комуницирамо с њима, онда ће они све то и постати.  

Није идеја ове моје приче да почнете да третирате децу као потпуно одрасле људе. Бебама је потребан бебећи живот, а детету дечји. Али, они заслужују потпуно исти ниво поштовања као и ми одрасли.

Ево зашто све то говорим и шта ме је уверило да бебе заправо само рефлектују наш став о њима.

Реци ми шта се дешава

Када бих, рецимо, доживела шлог који би ме учинио тако зависним какво је новорођенче (да не могу да се изразим речима ни да сама бринем о себи), веома бих волела да ме на неки начин упозоре пре него што ме подигну, узму, нахране, обуку, дају вакцину. Хтела бих да знам све што се око мене дешава, нарочито ако је директно везано за моје тело. Волела бих да ме подрже да сама урадим нешто за шта сам способна или што бих могла да научим (рецимо да држим кашику).

Можда је на почетку мало необично разговарати и упозоравати неког ко не може да те разуме ни да ти одговори. Али брзо ћете се навићи. Бебе ће разумети ваш тон и намеру да их укључите у све. А ако им пружите шансу и покажете да верујете у њих, почеће да комуницирају и много раније.

Обрати пажњу на мене

Бебама је потребна пуна и неподељена пажња од оних које воле, баш као и нама одраслима. Нарочито када смо у физичком контакту (попут дојења). Неколико минута стварне пажње у више наврата током дана много је благотворније за бебу него сати и сати празног физичког контакта.

Када ме неко додирне (као кад бебу пипају на лекарском прегледу, када је купају или јој мењају пелену), желим да будем укључена у то што се дешава, охрабрена да обратим пажњу, а не да се од мене тражи да гледам на другу страну и игноришем то што ми се дешава.

Покушај да ме чујеш, уместо што покушаваш да ме “поправиш”

Желим да моја осећања неко разуме, а не да покушава да их поправи. Молим те не покушавај да сваки мој плач ућуткаш дудом или оним иритантним “шшшшшш”. Пусти ме да макар покушам да кажем шта ми је, пре него што ти то претпоставиш. Понекад, само желим да плачем у твом наручју и да теби то не смета. Опусти се. За мене је највећа утеха то што осећам да си ту, да ме слушаш и трудиш се да разумеш.  

Пусти ме да креирам своје време и играм се онако како ја желим. Волим активности са својом породцом и кад ми нешто показују и усмеравају ми пажњу. Али волим и да сам одлучим шта желим да радим. Дајте ми тихо, сигурно место, где могу безбедно да се крећем, окрећем, и размишљам. Потребно ми је време да схватим како моје руке “раде” и зашто постоје ствари попут кијања које могу да осетим али не могу да видим. Оно што радим вама можда изгледа потпуно без везе, али ја сам заправо веома заузет. А кад видите да сам баш у нешто задубљен, не прекидајте ме да ми промените пелену.

Волим да знам да сте ту за случај да ми затребате, али немојте ме, молим вас, навикавати да стално пратим ваша упутства и радим оно што ви мислите да треба, кад има толико тога што треба да искусим сам. Приметите ствари које ЈА волим да радим. Дозволите ми да вам покажем како сам занимљива особа.

Не лажите ме.

Не морате да ми се осмехујете онда кад вам није до тога. Будите искрени према мени. Будите оно што јесте, да бих и ја научио да будем оно што јесам. Знам да имамо још много да учимо – и ви о мени и ја о вама. И неће увек бити лако. А кад почнете да бринете и замишљате будућност, ја ћу бити ту да вас вратим, да вас подсетим на овде и сад. Обећавам.

Текст ауторке Janet Lansbury, приредила А. Цвјетић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама