Kakva je to majka? Ne radi, a decu šalje u vrtić!
Ako slučajno spadate u ovu vrstu (ne)majki, verovatno vam ovakav komentar nisu nikad uputili u lice, ali jesu na društvenim mrežama. Uz pretpostavku da dete vodite u vrtić da tamo provede neko razumno vreme, to što vi za to vreme ne odlazite na posao, apsolutno nije razlog da dete od, tri ili više godina, ne ide u kolektiv. Nije ni poželjno, ni najbolje za dete da u tom uzrastu cele dane budu isključivo uz mamu.
S ovim se slaže i psiholog Snežana Anđelić koja je na pomenutu temu govorila u jutarnjem programu TV Prva.
„To nije pitanje interesa roditelja, već interesa deteta. Radi se o tome da svako dete, koje je napunilo tri godine, ima prirodnu potrebu za socijalnim okruženjem kakvo roditelj ne može da mu pruži. Svako dete koje je napunilo tri godine treba da ide u vrtić i da dobije ono što mu je neophodno za vaspitanje i obrazovanje. Vrtići nisu čuvališta, pa sad roditelji koji rade treba samo tu da istovare dete da ga neko pričuva dok su na poslu. Ne, predškolske ustanove se vrlo ozbiljno bave vaspitanjem i obrazovanjem dece, na način na koji roditelji ne mogu jer nisu edukovani za to. Drugo, roditelj ne može detetu pružiti socijalno okruženje koje jedna ustanova može“ – razjasnila je ovu dilemu Snežana Anđelić.
Ona kaže da treba da postavimo sebi pitanje koje su mogućnosti roditelja da ispuni sve potrebe deteta za socijalizacijom i da li je za to dete zdravo da ceo dan provodi kod kuće s majkom, naročito ako nema braću i sestre.
„Mi smo ranije, kad nismo išli u vrtiće, dane provodili napolju sa gomilom dece i isto smo imali stimulanse za rešavanje konfliktnih situacija. Da li vi danas možete svoje malo dete da pustite napolje da se igra? S kim će se igrati? Dece nema napolju. Mi treba da se bavimo pitanjem šta je detetu neophodno. A neophodno mu je društvo vršnjaka s kojima će učiti da rešava konflikte, da komunicira, da deli, da se snalazi. To jedna porodica, ma koliko bila funkcionalna, ne može da mu obezbedi jer nema u porodicama toliko dece koja mogu da mu pruže potrebno okruženje.“
Maliciozne i osuđujuće komentare na ovu temu najčešće pišu upravo žene, a Snežana Anđelić kaže da je razlog tome možda projekcija, odnosno prepoznavanje nekih svojih problema u drugima.
„Ja sam majka četvoro dece i već imam četvoro unučića, ali imam i karijeru. Moje lično iskustvo je da može da se uskladi sve, ako imate partnera s kojim dobro funkcionišete i gde se ne postavlja pitanje muško-ženskih poslova, već na porodicu i na decu gledamo kao našu, a zajedno rastemo i razvijamo se kao ličnosti. Jer ja nisam samo majka. Ja volim tu ulogu, ali mogu i treba da budem mnogo više od toga. I kod mene na psihoterapiju dolaze žene koje su depresivne, očajne jer ne znaju ko su jer kad deca odrastu i dobar deo te uloge majke postane nepotreban, one ostanu s prazninom ili nastave da guše decu sa tim svojim majčinstvom, jer je to jedino što imaju. Mi nismo predviđene da budemo samo jedno, mi možemo da budemo sve ono što želimo, ali da pritom ne oštetimo svoju porodicu.“ – objašnjava psihološkinja Snežana Anđelić.
Kako kaže, ne treba da zaboravimo da su deca zajednička, a muž i žena partneri u odrastanju te dece, ali svako od nas ima i svoju ličnu potrebu da raste i razvija se kao ličnost.
„Vi ne možete i ne treba, zato što imate dete da prestanete da postojite. Uloga majke je samo jedna od uloga koju imate, a deci ni ne treba mnogo više od toga. Mi često decu preplavljujemo svojom pažnjom i gušimo time što se samo njima bavimo, a zaboravljamo da i mi sami postojimo kao ličnost.“ – kazala je Anđelić.