Не знам да ли нас ишта извоза по свим меридијанима икад именованих емоција као што то учини родитељство. Неизвесност, страх, преиспитивање, да ли је право време, да ли сте довољно опрезни, да ли ћете умети, ризици, паника, па храброст, па дани када ништа не иде, па дани када све тече лагано, ред смеха па ред плача, какво је ово дете, муж је крив, а околина, шта ли су себи умислили сви ти људи, па последњи покушаји држања свега под контролом, све оне изјаве „ја никад нећу“ па избегавање свих оних који су вас некад могли чути, па бесомучна такмичења са мамама у парку након којих се исцеђени као лимун враћате свом детету и породици, промашени, без ичега за пружити, изгубљени у времену и простору и без иједне ствари у коју сте више сигурни… До једног дана.
Дана новог рађања ваше породице, дана у коме се враћате себи и коначно осетите да сву мудрост већ поседујете, али чучи угушена гласним повицима панике, туђих мишљења и несигурности. Дана када допустите себи да будете најбољи могући несавршени родитељ својој несавршеној породици, и тако заиста живите своје савршенство. Схватала сам то у неким важним данима…
Када сам допустила себи да детету покажем да је и мама људско биће. И да је једино чега имам бесконачно – љубав за њега. Свега осталог ми ту и тамо помањка – стрпљења, доследности, свежине, осмеха, идеја. И остала сам дирнута када сам искусила колико дете од свега пар година то разуме, и колико се на тренутак осетите да сте и сами дете јер одједном добијете његово саосећање. Када допустите себи да детету искрено кажете – мама је уморна, мама је тужна, мама је заборавила, извини, хтела сам али није успело… чућете речи које ће вас излечити – ма нема везе, мама, ево узми моју лутку, ево ја ћу ти направити фризуру, можемо то и касније. Непроцењиво. Или некада признате да се мама збунила и направила несто шашаво, па се томе заједно смејете. Знате ли да ће дете свакако током пубертета престати да вас гледа као савршене? Не глумите ни сада да то јесте, и покажите да сви можемо погрешити али ћемо се заједно потрудити да свакога дана будемо бољи. То су тренуци који ће вас зближити.
Када сам престала да се такмичим и упоређујем. Када сам схватила сав бесмисао тога, разумела сву несигурност оних који то раде, и научила да се од тога удаљим. Никакав напор сада у то не улажем. Немам потребу да се упоређујем. Ни своје дете, његов развој, породични ритам, нити васпитне методе. Моје дете неће постићи ни више ни мање ако је неки вршњак из парка већ скинуо пелене али још не говори разговетно. Бирам са ким и колико улазим у родитељске теме, поделим искуство ако ми се учини да може помоћи, питам ако мислим да могу нешто научити, и само са онима који сујету држе под контролом исто колико се ја са ове стране трудим. Своје усхићење због успеха мог детета радосно поделим са пар најближих особа, страхове и проблеме такође. А нека питања адресирам само тамо где припадају – можда педијатру, логопеду, нутриционисти, психологу.
Када сам престала да себе мучим и прогањам због непријатне и захтевне ситуације са дететом, јер свака је од њих прилика да из ње нешто научимо. Можда сам викала, можда прејако реаговала, заборавила на договор, или била недоследна па једном пустила а други пут га за исто казнила. Умела сам патити по читаве дане. И онда научила да и себи морам опростити. Да се не заглавимо у том догађају и направимо још већу штету. И да нема везе ако се понекад допусти слаткиш више, сат цртаних филмова дуже, или понека васпитна лекција мање. Рачуна се оно што свом детету пружам свих ових година, дана, ноћи, и важних тренутака. Једна, пет или десет мојих погрешних реакција у мору љубави и васпитања које му пружам оно неће ни осетити, ни памтити, нити ће га обликовати. Бесконачно време је иза нас и тек пред нама. Поправљамо како умемо и идемо даље. А тешких тренутака мора бити, и ако желимо однос који је отворен, на њих морамо бити спремни.
Када је престало да ме интересује ко гледа и шта у том тренутку мисли. Ја васпитавам своје дете, а вама ако се не допада шта видите, окрените главу. Наш тренутак, можда јако важан, дешава се сада и овде, и када год се он деси ја свом детету морам пружити реакцију која му је тада потребна. И даље, не занима ме ни како вам изгледају наши тренуци разбибриге, моје дете које је тог дана пожелело да на главу закачи све шнале које има, споји неспојиво у одевној комбинацији, глупира се по шеталишту, или на истом сви заједно певамо дечје песмице.
Када сам схватила да је за дететов раст и развој важна срећа целе породице. И да је понекад, када беба стигне, заборавимо. Колико се само родитељи потроше када се грчевито држе неких критеријума, правила, препорука, чак и онда када немају снаге и могућности да их спроведу. Па криве једно друго, па се свађају, па их то додатно троши. И све то на уштрб сна, одмора, смеха, ведрине, радости. Свега онога што лебди у једном дому а из чега дете израста у срећну особу. Потребни сте сами себи, потребни сте у браку једно другоме, а ако сте тек од скора родитељ и све посматрате кроз призму бебиних потреба, суштина је опет иста – за дететову срећу пресудна је хармонија и срећа целе породице. Чувајте своје здравље, јер, веровали или не, детету кроз живот требате много дуже од неколико његових ситних година. Чувајте своје партнере, јер, сећате ли се? У тој сте љубави први пут дете и пожелели. И чувајте потребе читаве породице да би дете расло гледајући како сте ту једни за друге и како се надмећете у љубави и давању. Па се сетите да је та породица прва дететова слика о свету и животу и да ће оно што у њој гледа оформити критеријуме за све тренутке са којима ће се током одрастања сретати. Чувајте смех, радост, блискост, поверење, сунчане дане у природи, радосне припреме за празнике, подршку свих за једног коме је потребна, и не брините за дане у којима се таласи узбуркају. Једино је важно да се чврсто загрлите, да у истом правцу гледате и на њима заједно пловите.
Аутор: Хелена К.
Зелена учионица