Ако се нађете у неком већем друштву људи који имају различита интересовања, степен образовања, друштвени или породични статус, пробајте да поменете дечја права. Биће то као да сте запалили хепо коцкицу. Али, без бриге, скоро је сигурно да неће доћи до сукоба мишљења. Јер у нашем друштву, сви се слажу – деца имају превише права.
Ако сад климате главом, поставите себи питање – да ли ја знам која права деца имају? Таксативно. И да ли знам да наведем које право које имају ми смета?
Не, деца немају превише права.
Ако је ишта проблем, онда је то чињеница да их имају МАЊЕ него што им треба.
Јер, она најважнија права нису нигде записана. Ни у Конвенцији УН о правима детета, ни у законима.
А деца би требало да имају…
Право да проводе време са својим родитељима у разговору и игри, сваког дана
Без квалитетног времена са родитељима или неким другим ко их воли, деца не могу да одрасту у емоционално здраве људе. Немају шансу да буду истински срећна. Ово би требало да буде њихово основно право, једнако као и право на храну и топао дом, а усудићу се да кажем чак и важније од права на образовање.
Право да буду васпитавана и да се одрасли њима баве
Ово би право требало да буде регулисано Законом. Јер, исувише родитеља очекује да им се деца роде васпитана. Шта то значи? Па да је довољно да им кажу једном или двапут да нешто није лепо и да деца то усвоје. Једном за свагда. А има и оних који верују да не треба ни да кажу ни да покажу. Да се то просто подразумева. Тако добијамо хиљаде деце на коју се у трен ока острвимо кад ураде нешто лоше. А то раде само зато што нема закона који обавезују родитеља да васпитава децу. Да се децом бави.
Право да о томе шта је исправно, а шта није уче по моделу
Ово би се право могло назвати и право на невређање интелигенције детета. А то, не знајући, раде многи родитељи. Када детету, са цигаретом у устима, запрете да док је под њиховим кровом, не сме да пуши. Када опсују у саобраћају или чак када опсују дете, па се зграну ако дете то исто уради њима или неком другом. Када пред екранима проводе сате, а критикују дете које сатима игра видео-игрице.
Деци би, Законом, требало дати право да имају добар узор и модел у породици, ако се жели од њих да постану друштвено-одговорни, квалитетни, добри људи.
Право на родитеље који ће поставити границе и остати ДОСЛЕДНИ
Многи не знају да границе нису прозор који отварате и затварате како вам одговара и, што би рекла моја мама, „како вас весели“. Ако је договор да нема цртаних филмова после 20 часова увече, онда је то договор и кад би мами и тати одговарало да уместо читања приче, пусте цртани. Ако смо рекли да нема слаткиша пре ручка, онда нема слаткиша пре ручка. Чак ни онда кад деца баш баш много инсистирају. И кад би вам било лакше да мало зажмурите на правила.
Јер, деца имају право да знају где су им границе, да знају да, кад се на њих наслоне, да ће то бити чврст зид од цигле, а не климав прозор који се отвара онда кад је родитељима тако лакше.
Право да не тренирају фудбал, не иду на немачки и не свирају виолину, ако то НЕ ЖЕЛЕ
Дете не мора да игра тенис, чак и ако тренира већ три године и сад је штета да прекине. Није. Чак и ако тренира 10 година. Ако не жели да игра, не мора. Нема везе што су и тата и мама завршили музичку школу. Дете треба да има право да не жели да свира клавир, пева у хору или учи солфеђо. Треба да има право да не буде жртва неостварених личних амбиција својих родитеља.
Право да не загрле тетку или баку, ако то не желе
Била сам код фризера пре неки дан кад је дошла жена са девојчицом од можда три године. Фризерка јој се обрадовала и хтела да је загрли. Девојчица није била расположена, али је мами било веома стало да она загрли фризерку. Била је упорна, али је упорна била и девојчица. Хтела сам, стварно сам хтела да се не мешам. Али нисам издржала и затражила сам од њене маме, коју сам видела једном пре тога, да ме загрли. Погледала ме је запањено. Ћутала сам и гледала је у очи и после неколико секунди је разумела. Намигнула сам девојчици и више није било речи о загрљајима.
Ако одрасли имају право да одбију загрљај, извините, али то право мора имати и дете.
Право да немају хиљаду играчака и телефон у рукама у трећој години
Да, ово звучи помало парадоксално, али, иако то можда не мисле, деца вапе за овим правом. Јер откуд вам право да им купите хиљаду играчака и одузмете сву радост коју доноси неиспуњена жеља и чекање да се она оствари?
И да, деца имају право на родитеље који им неће гурнути екран у руке увек када у чекаоници, аутомобилу или ресторану затраже њихову пажњу или једноставно почну да се понашају као деца.
Деца данас имају много тога што им не треба, али тако мало онога што им је стварно потребно. Зато, кад кажете да деца имају превише права, размислите још једном.