Dečja nedelja se polako završava, ali priča o dečjim pravima retko prestaje da bude tema. Ako se nađete u nekom većem društvu ljudi koji imaju različita interesovanja, stepen obrazovanja, društveni ili porodični status, probajte da pomenete dečja prava. Biće to kao da ste zapalili hepo kockicu. Ali, bez brige, skoro je sigurno da neće doći do sukoba mišljenja. Jer u našem društvu, svi se slažu – deca imaju previše prava.
Ako sad klimate glavom, postavite sebi pitanje – da li ja znam koja prava deca imaju? Taksativno. I da li znam da navedem koje pravo koje imaju mi smeta?
Ne, deca nemaju previše prava.
Ako je išta problem, onda je to činjenica da ih imaju MANJE nego što im treba.
Jer, ona najvažnija prava nisu nigde zapisana. Ni u Konvenciji UN o pravima deteta, ni u zakonima.
A deca bi trebalo da imaju…
Pravo da provode vreme sa svojim roditeljima u razgovoru i igri, svakog dana
Bez kvalitetnog vremena sa roditeljima ili nekim drugim ko ih voli, deca ne mogu da odrastu u emocionalno zdrave ljude. Nemaju šansu da budu istinski srećna. Ovo bi trebalo da bude njihovo osnovno pravo, jednako kao i pravo na hranu i topao dom, a usudiću se da kažem čak i važnije od prava na obrazovanje.
Pravo da budu vaspitavana i da se odrasli njima bave
Ovo bi pravo trebalo da bude regulisano Zakonom. Jer, isuviše roditelja očekuje da im se deca rode vaspitana. Šta to znači? Pa da je dovoljno da im kažu jednom ili dvaput da nešto nije lepo i da deca to usvoje. Jednom za svagda. A ima i onih koji veruju da ne treba ni da kažu ni da pokažu. Da se to prosto podrazumeva. Tako dobijamo hiljade dece na koju se u tren oka ostrvimo kad urade nešto loše. A to rade samo zato što nema zakona koji obavezuju roditelja da vaspitava decu. Da se decom bavi.
Pravo da o tome šta je ispravno, a šta nije uče po modelu
Ovo bi se pravo moglo nazvati i pravo na nevređanje inteligencije deteta. A to, ne znajući, rade mnogi roditelji. Kada detetu, sa cigaretom u ustima, zaprete da dok je pod njihovim krovom, ne sme da puši. Kada opsuju u saobraćaju ili čak kada opsuju dete, pa se zgranu ako dete to isto uradi njima ili nekom drugom. Kada pred ekranima provode sate, a kritikuju dete koje satima igra video-igrice.
Deci bi, Zakonom, trebalo dati pravo da imaju dobar uzor i model u porodici, ako se želi od njih da postanu društveno-odgovorni, kvalitetni, dobri ljudi.
Pravo na roditelje koji će postaviti granice i ostati DOSLEDNI
Mnogi ne znaju da granice nisu prozor koji otvarate i zatvarate kako vam odgovara i, što bi rekla moja mama, “kako vas veseli”. Ako je dogovor da nema crtanih filmova posle 20 časova uveče, onda je to dogovor i kad bi mami i tati odgovaralo da umesto čitanja priče, puste crtani. Ako smo rekli da nema slatkiša pre ručka, onda nema slatkiša pre ručka. Čak ni onda kad deca baš baš mnogo insistiraju. I kad bi vam bilo lakše da malo zažmurite na pravila.
Jer, deca imaju pravo da znaju gde su im granice, da znaju da, kad se na njih naslone, da će to biti čvrst zid od cigle, a ne klimav prozor koji se otvara onda kad je roditeljima tako lakše.
Pravo da ne treniraju fudbal, ne idu na nemački i ne sviraju violinu, ako to NE ŽELE
Dete ne mora da igra tenis, čak i ako trenira već tri godine i sad je šteta da prekine. Nije. Čak i ako trenira 10 godina. Ako ne želi da igra, ne mora. Nema veze što su i tata i mama završili muzičku školu. Dete treba da ima pravo da ne želi da svira klavir, peva u horu ili uči solfeđo. Treba da ima pravo da ne bude žrtva neostvarenih ličnih ambicija svojih roditelja.
Pravo da ne zagrle tetku ili baku, ako to ne žele
Bila sam kod frizera pre neki dan kad je došla žena sa devojčicom od možda tri godine. Frizerka joj se obradovala i htela da je zagrli. Devojčica nije bila raspoložena, ali je mami bilo veoma stalo da ona zagrli frizerku. Bila je uporna, ali je uporna bila i devojčica. Htela sam, stvarno sam htela da se ne mešam. Ali nisam izdržala i zatražila sam od njene mame, koju sam videla jednom pre toga, da me zagrli. Pogledala me je zapanjeno. Ćutala sam i gledala je u oči i posle nekoliko sekundi je razumela. Namignula sam devojčici i više nije bilo reči o zagrljajima.
Ako odrasli imaju pravo da odbiju zagrljaj, izvinite, ali to pravo mora imati i dete.
Pravo da nemaju hiljadu igračaka i telefon u rukama u trećoj godini
Da, ovo zvuči pomalo paradoksalno, ali, iako to možda ne misle, deca vape za ovim pravom. Jer otkud vam pravo da im kupite hiljadu igračaka i oduzmete svu radost koju donosi neispunjena želja i čekanje da se ona ostvari?
I da, deca imaju pravo na roditelje koji im neće gurnuti ekran u ruke uvek kada u čekaonici, automobilu ili restoranu zatraže njihovu pažnju ili jednostavno počnu da se ponašaju kao deca.
Deca danas imaju mnogo toga što im ne treba, ali tako malo onoga što im je stvarno potrebno. Zato, kad kažete da deca imaju previše prava, razmislite još jednom.