Odveli ste dete u parkić i tokom igre ono je besno gurnulo drugo dete u pesak, otelo drugaru igračku ili reklo nešto ružno. Osećate taj trenutni talas neprijatnosti, svi vas gledaju i automatski imate potrebu da zadovoljite očekivanja koja drugi imaju od vas.
„Hajde, izvini se. Odmah. Reci seki ‘izvini’.“
Dete stoji, gleda u pod, možda mrmlja nešto nerazumljivo ili još gore – prkosno okreće glavu. Vi ponavljate zahtev, ton vam postaje oštriji. Na kraju, možda izvučete neko prinudno „izvini“ koje ne zvuči nimalo iskreno. I forma je zadovoljena, nastavljamo dalje. Problem rešen.
A šta se zapravo desilo u tom trenutku?
Šta dete uči kada ga teramo da se izvini
Kad decu primoramo na izvinjenje, mi ih u stvari ne učimo ni empatiji ni tome da nije u redu udarati druge. Učimo ih poslušnosti. Dete ne razmišlja o tome kako se druga osoba oseća. Ono razmišlja o tome kako da se izvuče iz neprijatne situacije što je brže moguće. Uči da su reči magična formula koja zadovoljava odrasle i da ni najmanje nije bitno šta ono misli ili oseća, već šta izgovara.
Izvinjenje postaje kazna, nešto što se radi pod pritiskom, automatski refleks bez značenja. Srećete odrasle ljude koji brljaju „izvini“ za svaku sitnicu, ne zato što im je zaista žao, već zato što su kondicionirani da to bude njihova izlazna strategija. Ili obrnuto – ljude koji nikada ne mogu da izgovore izvini jer im je to ceo život bio čin poniženja.
A tu je i pitanje integriteta. Kada teramo dete da kaže nešto što ne misli, šaljemo poruku da je licemerje prihvatljivo, pa čak i poželjno u društvenim situacijama. Da je važnije kako stvari izgledaju spolja nego šta zaista osećamo iznutra.
Šta zapravo želimo da postignemo?
Pre nego što reagujemo, vredi se zapitati šta je cilj. Želimo li trenutno izvinjenje koje će smiriti drugu stranu i omogućiti nam da se osećamo kao dobri roditelji? Ili želimo da dete vremenom nauči da prepozna tuđ bol, da oseti žaljenje i da spontano popravi ono što je pokvarilo?
Ako je odgovor ovo drugo – onda moramo biti spremni da taj proces traje duže i da nas u početku košta osuđujućih pogleda.
Drugačiji pristup
Umesto automatskog insistiranja na izvinjenju, možemo stati pored deteta i pomoći mu da razume šta se desilo. Ne lekcijama, već pitanjima i opisivanjem: „Vidiš kako Sara plače? Udario si je i sad je boli ruka.“ Nije optužba, nije predavanje – samo opis realnosti.
Ponekad dete treba da se smiri pre nego što može išta da obradi. Ako je uzrujano, besno ili uplašeno, empatija mu je biološki nedostupna. Prefrontalni korteks mu je praktično isključen. Možemo da ga odvedemo sa strane, da sednemo sa njim, da mu pomognemo da udahne nekoliko puta. Tek kada izađe iz režima pretnje, može da razmišlja o drugima.
Kad su spremni, možemo da istražujemo zajedno: „Šta misliš kako se ona oseća? Kako bi se ti osećao da te neko gurne?“ To nisu retorička pitanja kojima tražimo određeni odgovor, već iskrena radoznalost. Ponekad deca iznenade. Četvorogodišnjak može da kaže „Sigurno joj je teško“, dok osmogodišnjakinja može da prizna „I ja sam bila ljuta kad me niko nije hteo u igru“.
Onda dolazi najvažniji deo: „Šta misliš da možemo da uradimo da se ona oseti bolje?“ Možda će hteti da joj da igračku. Možda će hteti samo da sedi pored nje. Možda će reći „Izvini“ – ali sada iz sopstvene potrebe, a ne naše komande. A možda još nije spremno i to je takođe u redu. Možemo da kažemo „U redu, možda kasnije. Ja ću joj reći da si i ti tužan što se ovo desilo.“
Zašto je teško odustati od prisiljavanja
Ne zavaravajmo se, ovaj pristup je neugodan. Zahteva da izdržimo tuđ sud, poglede drugih roditelja, možda čak i komentar: „Zar neće da se izvini?“ Osećamo se kao da ne radimo svoj posao, kao da naše dete ‘prolazi’ bez posledica.
Ali posledice su tu. Dete mora da se suoči sa tuđim bolom, da sedne sa sopstvenim osećanjima, da razmišlja o svom ponašanju. To su prave posledice, mnogo dublje od prinudne fraze. Samo nisu tako vidljive spolja.
Plus, nema garancije da će sve ovo odmah upaliti. Možda ćete tri, pet, deset puta proći kroz ovaj proces pre nego što vidite promenu. Ali ta promena, kada dođe, biće autentična. Biće njihova.
Kada deca spontano počnu da se izvinjavaju
Najlepši momenat je kada nakon meseci ovog rada primetite da vaše dete samo kaže „izvini“ u prirodnoj situaciji. Ne zato što ste mu vi to tražili, već zato što je videlo da je nekome teško i osetilo je sopstvenu ulogu u tome. To izvinjenje zvuči drugačije. Ima težinu i značenje.