Одвели сте дете у паркић и током игре оно је бесно гурнуло друго дете у песак, отело другару играчку или рекло нешто ружно. Осећате тај тренутни талас непријатности, сви вас гледају и аутоматски имате потребу да задовољите очекивања која други имају од вас.
„Хајде, извини се. Одмах. Реци секи ‘извини’.“
Дете стоји, гледа у под, можда мрмља нешто неразумљиво или још горе – пркосно окреће главу. Ви понављате захтев, тон вам постаје оштрији. На крају, можда извучете неко принудно „извини“ које не звучи нимало искрено. И форма је задовољена, настављамо даље. Проблем решен.
А шта се заправо десило у том тренутку?
Шта дете учи када га терамо да се извини
Кад децу приморамо на извињење, ми их у ствари не учимо ни емпатији ни томе да није у реду ударати друге. Учимо их послушности. Дете не размишља о томе како се друга особа осећа. Оно размишља о томе како да се извуче из непријатне ситуације што је брже могуће. Учи да су речи магична формула која задовољава одрасле и да ни најмање није битно шта оно мисли или осећа, већ шта изговара.
Извињење постаје казна, нешто што се ради под притиском, аутоматски рефлекс без значења. Срећете одрасле људе који брљају „извини“ за сваку ситницу, не зато што им је заиста жао, већ зато што су кондиционирани да то буде њихова излазна стратегија. Или обрнуто – људе који никада не могу да изговоре извини јер им је то цео живот био чин понижења.
А ту је и питање интегритета. Када терамо дете да каже нешто што не мисли, шаљемо поруку да је лицемерје прихватљиво, па чак и пожељно у друштвеним ситуацијама. Да је важније како ствари изгледају споља него шта заиста осећамо изнутра.
Шта заправо желимо да постигнемо?
Пре него што реагујемо, вреди се запитати шта је циљ. Желимо ли тренутно извињење које ће смирити другу страну и омогућити нам да се осећамо као добри родитељи? Или желимо да дете временом научи да препозна туђ бол, да осети жаљење и да спонтано поправи оно што је покварило?
Ако је одговор ово друго – онда морамо бити спремни да тај процес траје дуже и да нас у почетку кошта осуђујућих погледа.
Другачији приступ
Уместо аутоматског инсистирања на извињењу, можемо стати поред детета и помоћи му да разуме шта се десило. Не лекцијама, већ питањима и описивањем: „Видиш како Сара плаче? Ударио си је и сад је боли рука.“ Није оптужба, није предавање – само опис реалности.
Понекад дете треба да се смири пре него што може ишта да обради. Ако је узрујано, бесно или уплашено, емпатија му је биолошки недоступна. Префронтални кортекс му је практично искључен. Можемо да га одведемо са стране, да седнемо са њим, да му помогнемо да удахне неколико пута. Тек када изађе из режима претње, може да размишља о другима.
Кад су спремни, можемо да истражујемо заједно: „Шта мислиш како се она осећа? Како би се ти осећао да те неко гурне?“ То нису реторичка питања којима тражимо одређени одговор, већ искрена радозналост. Понекад деца изненаде. Четворогодишњак може да каже „Сигурно јој је тешко“, док осмогодишњакиња може да призна „И ја сам била љута кад ме нико није хтео у игру“.
Онда долази најважнији део: „Шта мислиш да можемо да урадимо да се она осети боље?“ Можда ће хтети да јој да играчку. Можда ће хтети само да седи поред ње. Можда ће рећи „Извини“ – али сада из сопствене потребе, а не наше команде. А можда још није спремно и то је такође у реду. Можемо да кажемо „У реду, можда касније. Ја ћу јој рећи да си и ти тужан што се ово десило.“
Зашто је тешко одустати од присиљавања
Не заваравајмо се, овај приступ је неугодан. Захтева да издржимо туђ суд, погледе других родитеља, можда чак и коментар: „Зар неће да се извини?“ Осећамо се као да не радимо свој посао, као да наше дете ‘пролази’ без последица.
Али последице су ту. Дете мора да се суочи са туђим болом, да седне са сопственим осећањима, да размишља о свом понашању. То су праве последице, много дубље од принудне фразе. Само нису тако видљиве споља.
Плус, нема гаранције да ће све ово одмах упалити. Можда ћете три, пет, десет пута проћи кроз овај процес пре него што видите промену. Али та промена, када дође, биће аутентична. Биће њихова.
Када деца спонтано почну да се извињавају
Најлепши моменат је када након месеци овог рада приметите да ваше дете само каже „извини“ у природној ситуацији. Не зато што сте му ви то тражили, већ зато што је видело да је некоме тешко и осетило је сопствену улогу у томе. То извињење звучи другачије. Има тежину и значење.