Реченицу коју сте прочитали у наслову овог текста неко је заиста изговорио. У ствари, није. Написао је као коментар на један текст на нашем порталу. На текст који доноси причу о Амару, студенту из Новог Пазара. Он већ 16 дана са својим колегама пешачи из Новог Пазара ка Новом Саду, како би одао почаст жртвама пада надстрешнице.
Али, Амар је на том путу доживео да чује нешто што ниједан млад човек не жели.
Трећег дана пешачења он је пао у несвест и након прегледа у болници установљен му је дијабетес. Сугерисано му је да се одмах врати назад у Нови Пазар и прекине пут. Ни говора. Амар је, упркос дијагнози коју није стигао ни да процесуира, наставио свој пут.
Његова прича би требало да дирне. Уместо тога, неко је причу о њему на Фејсбук страни Зелене учионице прокоментарисао управо речима: „Кажу када је дијабетес у питању то је велика мржња коју носи особа у себи.“
Прочитајте то поново. Полако.
Младић добије дијагнозу која ће му променити живот заувек. И неко му каже – ти си крив. Ти носиш мржњу. Ти си то заслужио.
Коментар је, након лавине одговора шокираних читалаца – обрисан. Али чињеница да постоје људи који су у стању да то напишу – остаје.
Логика коју смо већ видели
Овакви коментари нису нови. Памтимо их из историје, из наших сопствених живота.
Када је куга харала Европом, говорило се да Бог кажњава грешнике. Када се појавила СИДА, неки су говорили да је казна за „неморал“. Увек исто: болест није случајност, није биологија – болест је правда која те стиже.
И увек, ова логика служи истој сврси – да са система пребаци одговорност на жртву. Да са правих проблема скрене пажњу на тобожње моралне мане појединца.
Када неко каже да Амаров дијабетес долази од „мржње коју носи“, он не брине о Амаровом здрављу. Он га кажњава. Шаље поруку: „Твоја болест доказује да грешиш. Да си на погрешној страни.“
Када престанемо да видимо људе
Живимо у времену када је Србија подељена до крајњих граница. Нема више разговора – има само табора. „Ми“ и „они“. И „они“ – ко год да су за вас „они“ – престају да буду људи са којима се не слажемо. Постају нешто друго. Нешто мање.
Њихове одлуке постају сумњиве, а њихови мотиви изопачени. Чак и њихова тела постају доказ њихове кривице.
То није само недостатак пристојности, то је отказивање нечег фундаменталног – способности да у другом човеку препознамо човека. Чак и када се жестоко не слажемо са њим. Чак и када мислимо да греши.
Зашто то радимо себи?
Понекад је то страх. Амар показује аутономију која неке људе плаши. Он се није зауставио. Није послушао. Није пристао да буде оно што су други мислили да треба да буде. И то је застрашујуће за оне који мисле да безбедност долази само из послушности.
Понекад је то потреба за контролом. Када свет не функционише како треба, када правде нема, када институције шуте – остају нам само наша објашњења. „Он мрзи“ – то је једноставно. То нам враћа осећај да разумемо шта се дешава.
Али најчешће, то је најобичнија приврженост свом табору. Ми смо створили групу, и све што долази из супротне стране мора бити лоше. Њихове идеје, њихове намере, па чак и њихове болести.
Ко овде заправо мрзи?
Иронија је страховита.
Док ауторка коментара приписује „мржњу“ Амару, управо она показује шта мржња заиста јесте. Није то нека мистична сила која изједа човека изнутра. Мржња је избор – одлука да другог видим као мање вредног, да му одрекнем право на саосећање, да га осуђујем због ствари над којима нема контролу.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Дијабетес није „мржња коју носиш у себи.“ Дијабетес је дијагноза. Медицинска чињеница. Панкреасне ћелије које не производе довољно инзулина.
Али коментар који осуђује младог човека јер се разболео – то ЈЕСТЕ израз мржње.
И док Амар носи инсулин у ранцу и наставља да корача, особа која је написала овај коментар носи нешто много теже – неспособност да види људскост у ономе ко мисли другачије.
Огледало
Ови коментари нам не говоре ништа о Амару. Ни о студентима. Ни о онима који пешаче.
Они нам говоре све о нама.
О друштву које је изгубило способност да се сусретне са разликом без увреда и проклетства. О људима који су толико уплашени, толико огорчени, толико уроњени у своје таборе да су спремни да у болест младог човека уграде моралну пресуду.
Постоји празнина у срцу друштва које учи грађане да патњу тумаче као казну. То није друштво које верује у правду. То је друштво које жуди за осветом. А освета не бира средства – почиње коментарима на друштвеним мрежама, али историја нас учи да се ретко ту завршава.
Шта носимо у себи
Можда је Амар само хтео да стигне до Новог Сада. Да буде са својим друговима, колегама, људима који га воле. Да покаже да му је стало.
Није размишљао о мржњи – ни о својој, ни о туђој.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Али неко јесте. Неко је гледао вест о његовој дијагнози и први импулс му је био да га оптужи. Да га казни. Да у његовој слабости види доказ неке његове моралне мане.
И то показује колико је овом друштву потребна права промена. Не само у политици, не само у институцијама – већ у начину на који гледамо једни друге.
Јер ако не можемо да видимо младог човека који се бори са новодијагностикованом болешћу и да осетимо бар трачак саосећања – ако нам је први импулс да га осудимо – онда имамо проблем.
Проблем који нема везе с њим.
Проблем који има везе искључиво са нама.
Можда би требало да се запитамо: какву мржњу МИ носимо у себи? И зашто нам је толико важно да је проследимо даље, да је преточимо у речи које рањавају?
Амар ће се опоравити од овог дана. Од умора, од ниског шећера, од дугог пута.
Питање је – хоћемо ли ми?
Аутор свих фотографија: Урош А.