Rečenicu koju ste pročitali u naslovu ovog teksta neko je zaista izgovorio. U stvari, nije. Napisao je kao komentar na jedan tekst na našem portalu. Na tekst koji donosi priču o Amaru, studentu iz Novog Pazara. On već 16 dana sa svojim kolegama pešači iz Novog Pazara ka Novom Sadu, kako bi odao počast žrtvama pada nadstrešnice.
Ali, Amar je na tom putu doživeo da čuje nešto što nijedan mlad čovek ne želi.
Trećeg dana pešačenja on je pao u nesvest i nakon pregleda u bolnici ustanovljen mu je dijabetes. Sugerisano mu je da se odmah vrati nazad u Novi Pazar i prekine put. Ni govora. Amar je, uprkos dijagnozi koju nije stigao ni da procesuira, nastavio svoj put.
Njegova priča bi trebalo da dirne. Umesto toga, neko je priču o njemu na Fejsbuk strani Zelene učionice prokomentarisao upravo rečima: „Kažu kada je dijabetes u pitanju to je velika mržnja koju nosi osoba u sebi.“
Pročitajte to ponovo. Polako.
Mladić dobije dijagnozu koja će mu promeniti život zauvek. I neko mu kaže – ti si kriv. Ti nosiš mržnju. Ti si to zaslužio.
Komentar je, nakon lavine odgovora šokiranih čitalaca – obrisan. Ali činjenica da postoje ljudi koji su u stanju da to napišu – ostaje.
Logika koju smo već videli
Ovakvi komentari nisu novi. Pamtimo ih iz istorije, iz naših sopstvenih života.
Kada je kuga harala Evropom, govorilo se da Bog kažnjava grešnike. Kada se pojavila SIDA, neki su govorili da je kazna za „nemoral“. Uvek isto: bolest nije slučajnost, nije biologija – bolest je pravda koja te stiže.
I uvek, ova logika služi istoj svrsi – da sa sistema prebaci odgovornost na žrtvu. Da sa pravih problema skrene pažnju na tobožnje moralne mane pojedinca.
Kada neko kaže da Amarov dijabetes dolazi od „mržnje koju nosi“, on ne brine o Amarovom zdravlju. On ga kažnjava. Šalje poruku: „Tvoja bolest dokazuje da grešiš. Da si na pogrešnoj strani.“
Kada prestanemo da vidimo ljude
Živimo u vremenu kada je Srbija podeljena do krajnjih granica. Nema više razgovora – ima samo tabora. „Mi“ i „oni“. I „oni“ – ko god da su za vas „oni“ – prestaju da budu ljudi sa kojima se ne slažemo. Postaju nešto drugo. Nešto manje.
Njihove odluke postaju sumnjive, a njihovi motivi izopačeni. Čak i njihova tela postaju dokaz njihove krivice.
To nije samo nedostatak pristojnosti, to je otkazivanje nečeg fundamentalnog – sposobnosti da u drugom čoveku prepoznamo čoveka. Čak i kada se žestoko ne slažemo sa njim. Čak i kada mislimo da greši.
Zašto to radimo sebi?
Ponekad je to strah. Amar pokazuje autonomiju koja neke ljude plaši. On se nije zaustavio. Nije poslušao. Nije pristao da bude ono što su drugi mislili da treba da bude. I to je zastrašujuće za one koji misle da bezbednost dolazi samo iz poslušnosti.
Ponekad je to potreba za kontrolom. Kada svet ne funkcioniše kako treba, kada pravde nema, kada institucije šute – ostaju nam samo naša objašnjenja. „On mrzi“ – to je jednostavno. To nam vraća osećaj da razumemo šta se dešava.
Ali najčešće, to je najobičnija privrženost svom taboru. Mi smo stvorili grupu, i sve što dolazi iz suprotne strane mora biti loše. Njihove ideje, njihove namere, pa čak i njihove bolesti.
Ko ovde zapravo mrzi?
Ironija je strahovita.
Dok autorka komentara pripisuje „mržnju“ Amaru, upravo ona pokazuje šta mržnja zaista jeste. Nije to neka mistična sila koja izjeda čoveka iznutra. Mržnja je izbor – odluka da drugog vidim kao manje vrednog, da mu odreknem pravo na saosećanje, da ga osuđujem zbog stvari nad kojima nema kontrolu.
Prikaži ovu objavu u aplikaciji Instagram
Dijabetes nije „mržnja koju nosiš u sebi.“ Dijabetes je dijagnoza. Medicinska činjenica. Pankreasne ćelije koje ne proizvode dovoljno inzulina.
Ali komentar koji osuđuje mladog čoveka jer se razboleo – to JESTE izraz mržnje.
I dok Amar nosi insulin u rancu i nastavlja da korača, osoba koja je napisala ovaj komentar nosi nešto mnogo teže – nesposobnost da vidi ljudskost u onome ko misli drugačije.
Ogledalo
Ovi komentari nam ne govore ništa o Amaru. Ni o studentima. Ni o onima koji pešače.
Oni nam govore sve o nama.
O društvu koje je izgubilo sposobnost da se susretne sa razlikom bez uvreda i prokletstva. O ljudima koji su toliko uplašeni, toliko ogorčeni, toliko uronjeni u svoje tabore da su spremni da u bolest mladog čoveka ugrade moralnu presudu.
Postoji praznina u srcu društva koje uči građane da patnju tumače kao kaznu. To nije društvo koje veruje u pravdu. To je društvo koje žudi za osvetom. A osveta ne bira sredstva – počinje komentarima na društvenim mrežama, ali istorija nas uči da se retko tu završava.
Šta nosimo u sebi
Možda je Amar samo hteo da stigne do Novog Sada. Da bude sa svojim drugovima, kolegama, ljudima koji ga vole. Da pokaže da mu je stalo.
Nije razmišljao o mržnji – ni o svojoj, ni o tuđoj.
Prikaži ovu objavu u aplikaciji Instagram
Ali neko jeste. Neko je gledao vest o njegovoj dijagnozi i prvi impuls mu je bio da ga optuži. Da ga kazni. Da u njegovoj slabosti vidi dokaz neke njegove moralne mane.
I to pokazuje koliko je ovom društvu potrebna prava promena. Ne samo u politici, ne samo u institucijama – već u načinu na koji gledamo jedni druge.
Jer ako ne možemo da vidimo mladog čoveka koji se bori sa novodijagnostikovanom bolešću i da osetimo bar tračak saosećanja – ako nam je prvi impuls da ga osudimo – onda imamo problem.
Problem koji nema veze s njim.
Problem koji ima veze isključivo sa nama.
Možda bi trebalo da se zapitamo: kakvu mržnju MI nosimo u sebi? I zašto nam je toliko važno da je prosledimo dalje, da je pretočimo u reči koje ranjavaju?
Amar će se oporaviti od ovog dana. Od umora, od niskog šećera, od dugog puta.
Pitanje je – hoćemo li mi?
Autor svih fotografija: Uroš A.