Ко би рекао да ће доћи време када ће женама бити важније што носе на себи него у себи. Нисам изузетак. Има дана кад себи највише ваљам, тек кад ваљам туђим очима.
Не могу и не желим да судим. Онима који живе за потврдни одраз у огледалу. Таквих се земаљских судија и сама клоним. Не петљам се у тела и душе људи. Није на мени да аплаудирам једноставности, а склањам се кичу и лажним фасадама. Доћи ће то, полако. Само по себи. Долазе нека нова огледала. Она у очима.
Нека се испроба све. Нека се потроши све. И то све на некима је ништа. Јефтино, скупо. С етикетом и без ње. И црна врећа за смеће неким женама завидно добро стоји. Неким женама, увредите се колико желите, не стоји ни најскупља бунда на свету. Ал’ бунда је бунда, а врећа за смеће је врећа за смеће. Кад видиш скупу бунду не видиш уморну, забринуту жену с кецељом око струка док једном руком гули кромпир,а другом брише нос раплаканом детету. Видиш жену.
Најбољу верзију ње саме. Видиш мету, која тражи испаљене стрелице. Огледало, чисто, без мрље. Добро је њој само док се туђе усне смеше при погледу на њу. То је улог, то је алиби за лепоту. Све што је добро кад тад се врати, остало испари. На гомилу привида иде још гомила.
Не траже сви лепоту у нама, већ на нама. Док год је лепота у питању није нам битно траже ли је изнутра или извана…
Размишљала сам данима о девојакама које су седеле до мене. Било је то пре отприлике десетак дана. Две девојке од неких деветнаестак година. Из црних лакираних Луис Витон торбица назирале су се скрипте за факс. Идентичне торбице.
Идентичне девојке. Мобилни телефони су вибрирали, довољно велики, довољно сјајни. На футроли је писало. Chanel. Посматрала сам их. Једној се размазала маскара. Друга није марила. Јер да јесте прва засигурно на лицу не би имала црну мрљу под носом. Овако је имала. И мрљу, и дуге, црвеним лаком намазане уметне нокте који нису били у стању обухватити шољицу macchiata а да не изгледа поприлично смешно. Мислим за једну младу даму. Обема су усне, осим дуплом дозом никотина биле испуњене црвеном бојом.
Посматрала сам их, довољно дуго да схватим да су тражиле пажњу. Потврду свог постојања. Цену која није била окачена на њиховим оковратницима. Али као да јесте. Јер то се види. То се осећа. Жене то махом показују, а да тога нису нити свесне.
Све што хода има цену.
Све што дише има вредност.
Предмети не дишу, ако сте којим случајем заборавили…
Сетила сам се себе и својих деветнаест. Прва година факса. Имала сам мало тога. Тачније оно што ми је позајмљивала старија сестра. И оно што сам могла приуштити сама. Тражити од родитеља новац за крпице? Није ми падало на памет. Што због одгоја, што због животне ситуације. Владала је парола ‘снађи се сам друже…’
Гледала сам, неретко све те предивно одевене девојке. Гледала сам себе док гледам њих. Јесам ли завидела? Можда. Па није да нисам имала ншта. Али није ни да сам имала све. Не сећам се детаља али се сећам тога да сам једну мајицу носила на стотину и један начин. И тога да су ми неки (ваљда слични мени) говорили да имам стила, и да сам јако креативна. Е да. Сећам се (да добро се сећам, иако би волела да се не сећам) једне ситуације која ме дотукла и показала да има богатих људи сиромашнијих од најјаднијег просјака.
Њезине очи и поглед уперен у мене. Обратила ми се наносећи сјај на усне и рекла.
„Идеш у томе с нама? Немаш ништа ново? Неки оргинал? Нешто с потписом…?!“
„Немам… па, шта овоме фали, ново је…“
„Фали цена драга. Цена потписа. То ти је знак колико вредиш…“
Ако сам се икада осећала јадно и јефтино то је било тада. Ипак, тај је осећај трајао кратко. Нешто ме пренуло из беде која је допрла с њених усана. Нешто ме пробудило. Или она? Она ме пробудила? Довољно јако да јој се захвалим на лекцији коју ћу схватити тек неколико година касније…
Јер као и с људима, и лекције дођу када морају, не када ми то желимо…
Кћери моја. Не носи марке. Буди марка.
Рекла је, грлећи ме речима након те лавине осуда (као нико никада). Хвала ти мајко.
Твоје речи одзвањају, сваки пута када угледам та лица туђих имена.
Те робове који су и себи туђи, а никада своји.
…
А данас? Не. Не носим познате марке. Не зато јер не могу да их приуштим, већ зато што ми до модних маркица и брендираних имена није ни најмање стало. Ако и имам коју крпицу с потписом најверојатније сам је добила на поклон. Прешкрта сам за себе. Грех ми је дати 5000 куна за торбицу или ципеле. И зато јер су ми у животу битније неке друге ствари попут књига, путовања, слика, мојих ситних радости… Сећам се мајчиних речи „кћери моја, не носи марке, буди марка…“ као да су јуче изговорене.
Јуче. Данас. И сутра ће бити исто. Осврнимо се око себе. У свету у којем живимо све се своди на изглед, имиџ. У крајњу руку оно што је на нама. Погледајмо жене које нас окружују. Пријатељице, познанице. Већина њих су скупо обучене, све по посљедњој моди.
Иако је време горе него икада. У међувремену све причамо о унутрашњој лепоти. Која је некако незамислива без оне нове торбице, нових ципела. Како лицемерно. Често ме неке познанице питају, „Што је то на теби? Дивно је. Чије је?“ Ја кажем „Моје.“ Оне кажу „Ма не, мислим, која је марка?“ Одговорим „Ничија. Ако је на мени моја је….“
Мислим да бих неким људима вредела више ако бих рекла да носим Chanel или Louis Vuitton. Таквим људима ни не желим да вредим.
И не, не мислим да је грех имати новаца, моћи приуштити лепе ствари, бринути о себи, бити негован, дотеран, обући се по последњој моди и уживати у себи… Не мислим. Заиста. Само мислим да је грех живети само за то. Гурати то људима под нос, и још горе, вредновати људе само и искључито на темељу онога што имају на себи…
Уосталом, чак је и жена која је живела због моде и за моду једном приликом рекла…
„Мода није питање одеће. Мода је у ваздуху, рођена изнад ветра. Морате имати интуицију за њу. Она је на небу и на путу.“ Коко Шанел
Хвала ти Коко. Ако немаш ништа против задржала бих се на небу, на путу ми је претесно…. 🙂
Треба. Знати живети. Више у својој кожи, мање у туђим очима.
Извор: Ingriddivković.com