Funkcije formirane tokom prvih hiljadu dana predstavljaju osnovu svega (celokupnog ponašanja, mišljenja i osećanja) što će se nadograditi tokom kasnijeg života. U tom smislu su posebno važne knjige jer utiču na razvoj mozga i fond reči.
Roditelji su deci od pamtiveka pričali priče. A onda su došle i knjige. Knjige nisu samo uspavanke za laku noć, njihova uloga je daleko značajnija jer ne samo što je čitanje poseban i dragocen trenutak koji jača veze između roditelja i dece, već one toliko podstiču razvoj da je mozak razvijeniji kod dece kojoj su čitanje knjige. Džordž Bernard Šo je rekao da detetu treba dati samo onu knjigu koju bi čitali i odrasli. Slikovnica je najčešće prva knjiga s kojom se dete susreće i namenjena je upravo mališanu koji treba da uči o svetu oko sebe. Još je Viktor Igo u Jadnicima rekao da naučiti čitati jeste isto što i upaliti vatru, a Volt Dizni da je više blaga moguće pronaći u knjigama nego na „ostrvu s blagom“. Stručnjaci s Harvarda kažu da je važno što ranije početi s pripremama za čitanje jer ono razvija dečju inteligenciju i sposobnost razmišljanja. Najnovija istraživanja digitalne pismenosti pokazuju da je za ovladavanje tom veštinom važnije uspešno savladati čitanje nego količina vremena provedenog pred kompjuterom. Čitanje razvija um, otvara prozor u svet koji nas okružuje, razvija toleranciju za novo i drugačije. Ono nas povezuje s najkreativnijim, najbistrijim, najneobičnijim ličnostima iz prošlosti i sadašnjosti i omogućuje nam da od njih neposredno učimo. Samo 15 minuta glasnog čitanja dnevno utiče na celokupan detetov razvoj.
Čitanje 15 minuta svakog dana tokom pet godina iznosi 27.375 minuta, odnosno 456,25 sati. Zahvaljujući čitanju naglas, knjiga za dete postaje izvor prijatnog, vrednog i uzbudljivog iskustva, a deca kojoj se čita bolje povezuju ono što u knjizi vide sa onim što čuju. Međutim, čak 28 odsto dece ispod pet godina života ima manje od tri knjige za decu, dok kod siromašnih porodica taj procenat – 64 odsto – još više zabrinjava. A ne postoji zamena za knjigu u životu deteta. „Kada stimulišemo dečji mozak igrajući se s detetom, razgovarajući, čitajući mu, tada podstičemo razvoj dečjeg mozga. Dete koje nema pažnju porodice nije samo manje srećno u detinjstvu, već to utiče i na celokupan život i učenje“, kaže izvršni direktor UNICEF-a Entoni Lejk. Već znamo koliko su ključne prve godine života deteta u pogledu zdravog razvoja mozga. Tokom tih godina, skoro hiljadu nervnih ćelija umrežava se svake sekunde – što se nikada više tokom života ne ponavlja. Ove konekcije grade osnove dečjeg života. One pomažu da se odredi dečji kognitivni, emocionalni i društveni razvoj. Funkcije formirane tokom prvih hiljadu dana predstavljaju osnovu svega (celokupnog ponašanja, mišljenja i osećanja) što će se nadograditi tokom kasnijeg života. U tom smislu su posebno važne knjige jer utiču na razvoj mozga i fond reči. Beri Cukerman, pedijatar sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Bostonu, ističe da su knjige moćno sredstvo za razvoj mozga kod dece, zbog čega smatra da su podjednako važne kao i vakcine. Ovaj stručnjak koji iza sebe ima 45 godina iskustva, u svom najpoznatijem programu „Reach Out and Read“, koji ohrabruje roditelje dece od šest meseci do pet godina da im čitaju knjige (daju roditeljima knjige i uče ih kako da ih čitaju/rade sa decom), pokazao je koliko čitanje može da utiče na razvoj dece u ranom periodu. Program je dokazao da se jezičke sposobnosti deteta – i razumevanje izrečenog, kao i samostalno izražavanje – povećavaju za svega tri do šest meseci, ukoliko roditelji čitaju deci samo 15 minuta dnevno.
Čuvena pričica Dragana Lukića koja najbolje ilustruje imaginativne sposobnosti dece je ona kad prolaznik pita devojčicu kako može da priča sa lutkom bez glave, a devojčica mu kaže da lutka ima glavu. On opet kaže da nema glavu, a devojčica mu odbrusi: „Ali čiko, vi ne znate da se igrate!
„Mozak je razvijeniji kod dece kojoj su čitane knjige, pokazala su istraživanja. Ako dajemo vakcine, zašto ne bismo davali i knjige? Imunizacija jeste delotvorna, ali su i knjige“, smatra ovaj stručnjak koji je posebno istakao značaj knjiga u svom predavanju na nedavno održanoj Unicefovoj Konferenciji o ranom razvoju dece. „Knjige doprinose razvoju, stimulišu finu motoriku zbog okretanja stranica, sam čin čitanja je poseban emocionalni trenutak između roditelja i deteta kojim se grade jake veze. One su moćna alatka koja stimuliše i jezički i motorički razvoj“, navodi on. Stručnjaci se slažu oko toga da je dete potrebno uvoditi i upoznati sa svetom pisane reči već u ranom detinjstvu, pre nego što krene njegovo formalno opismenjavanje. Rana pismenost je termin kojim se naglašava da dete znatno pre početka osnovne škole treba da usvoji određene veštine i znanja koje će mu kasnije pomoći da uspešno savlada čitanje i pisanje. A čitanje detetu se prepoznaje kao jedna od najznačajnijih podsticajnih aktivnosti za razvoj rane pismenosti, kaže dr Marina Videnović, naučni saradnik Instituta za psihologiju.
„Veliki broj empirijskih istraživanja ide u prilog toj tezi. Deca kojoj roditelji čitaju tokom detinjstva nauče kako da okrenu pravilno knjigu, stranu, odakle se počinje čitanje, u kojem smeru se čita, na početnom nivou razumeju da se slovima predstavljaju reči, što su sve neophodni preduslovi za razvoj pravog pisanja i čitanja. Osim neposrednih, možemo reći da ova aktivnost može da podstakne jedan niz dugoročne dobiti za dete. Analize su pokazale da rečnik u knjigama koje se čitaju deci jeste znatno bogatiji od onog koji roditelji koriste u svakodnevnoj komunikaciji i igri sa detetom ili koji postoji u emisijama na televiziji. Zbog toga, deca kojoj roditelji čitaju imaju znatno bogatiji rečnik i ranije koriste složenije jezičke konstrukcije“, navodi dr Marina Videnović. Deca koja imaju veći fond reči imaju manje problema u usvajanju pisanja, čitanja i razumevanja pročitanog. Tako dolazimo do boljeg uspeha u školi i manje problema sa savladavanjem gradiva. Osim podsticanja saznajnog razvoja, dobit od čitanja ima efekte i u emocionalnoj, kao i u socijalnoj sferi, dodaje sagovornica Nedeljnika. „Tokom čitanja roditelj je u prilici da upozna bolje svoje dete i detetovo razumevanje i doživljaj različitih tema. Takođe, bogatiji rečnik kasnije u životu predstavlja oruđe koje pomaže osobi da razume kako svoj unutrašnji svet, tako i unutrašnji svet drugih ljudi, što olakšava savladavanje izazova koji će je u životu čekati.“ Koliko su knjige moćne pokazuje primer nepismenih majki iz Afrike. „I one znaju da su knjige važne za decu i iako su nepismene mogu sa svojom decom da koriste knjige, da im pokazuju slike, da okreću zajedno stranice sa njima“, navodi Beri Cukerman. Čitač se postaje još na krilu svog roditelja; tu sve počinje. Ali čak ni onoj deci koja su se redovno uspavljivala uz predivne mamine i tatine priče iz slikovnica, nije jednostavno da pređu na samostalno čitanje.
Kako se težnja za čitanjem stvara, tako se i samopouzdanje kod čitaoca gradi još od malih nogu. Cukerman o samom činu čitanja kaže da ne možete tek tako pustiti dete da se samo snalazi.
Tokom čitanja roditelj je u prilici da upozna bolje svoje dete i detetovo razumevanje i doživljaj različitih tema
Dr Marina Videnović
„Ne možete mu samo reći ‘čitaj’. Ne možete ni detetu od šest meseci dati knjigu u ruke i očekivati da će ono samo da se snađe. U početku, kad je dete malo, trebalo bi mu pokazivati slike i pomagati pri okretanju stranica jer se tako razvija motorika, a kasnije i čitati“, objašnjava Beri Cukerman. I dr Marina Videnović kaže da nije samo važno da roditelji uopšte čitaju deci, već i kako to čine. Obično čitanje pred spavanje posmatramo kao prototip onoga što podrazumevamo pod ovom aktivnošću. Svima koji imaju decu poznato je da čitanje knjige može da bude korisni deo rituala uspavljivanja. Međutim, nije dovoljno da se deci čita samo u prilikama kada želimo da se što pre umire, pa gledamo da osujetimo svaki razgovor o pročitanom, već je potrebno da to činimo i onda kada imamo i želimo da zadržimo visoki nivo njihove pažnje i koncentracije, kaže ona. „Da bi dobit od čitanja bila veća, ono treba da predstavlja zajedničku aktivnost roditelja i deteta tokom koje su obe strane kognitivno angažovane. Treba izbeći da čitanje izgleda tako što roditelj samo iščitava tekst, najčešće prebrzo, a dete pasivno sluša. Umesto toga, mnogo je razvojno značajnije čitanje tokom koga se podstiče postavljanje pitanja, komentariše tekst, ilustracije, pokuša da se napravi veza sa onim što je detetu iskustveno blisko, prepričava pročitano. Drugim rečima, trebalo bi da ova aktivnost pre izgleda tako što roditelji čitaju sa decom, nego što roditelji čitaju deci.“ Vesna Aleksić, pisac za decu i pedagog, seća se jednog ogleda sa fakulteta o ranom čitanju koji je sproveden sa veoma malim bebama; eksperimentalnoj grupi beba (maltene tek rođenih) čitani su iz dana u dan tekstovi na starogrčkom ili latinskom jeziku, a u kontrolnoj grupi nisu.
Eksperiment je trajao više meseci, svakoga dana, a onda je sve prekinuto. „Nakon petnaestak ili više godina, kad su se sva posmatrana deca susrela sa klasičnim jezicima, utvrđeno je da su deca kojoj je čitano nad kolevkom znatno brže savladavala program klasičnih jezika od dece iz kontrolne grupe. Prosto rečeno – išlo im je i bolje i brže! Ovaj ogled savršen je primer o značaju ranog učenja i ranih uticaja na decu. Alegorijski rečeno, svako dete je okean u koji se slivaju namerni i nenamerni tokovi, a ono sve njih upija i uči sve ono što doživljava, i sve ono što živi. Stalno ponavljam osnovno načelo predškolske pedagogije, a ono glasi – dete uči sve ono što živi.“ Odvajanje makar pola sata svakodnevno za susret deteta sa knjigom, sasvim je dovoljno da se stekne ta veličanstvena navika za najprivatniji doživljaj u životu, a to je čitanje knjige.
Svoje prve knjige nismo pročitali sami, neko drugi nam ih je čitao. I tu ne možemo predati svoju odgovornost diskovima, TV-u, ili bilo kakvoj drugoj spravi, pojašnjava Vesna Aleksić. „To je igra jedan na jedan. Za prve priče i knjige potreban je glas drage osobe, živ glas, kontakt očima, knjiga u rukama… Knjiga verovatno ima ilustracije i treba da ih ima, ali one su u funkciji pokretanja pravih, živih slika u glavi deteta. Taj trenutak kad dete zainteresujemo da nas sluša i stvara film u svojoj glavi, taj trenutak kad počne da nas prekida i postavlja pitanja… taj trenutak je pobeda svoje vrste. Evo zašto: nije samo u pitanju razvoj govora, uz govor ide i mišljenje, a sa njim i ona fantastična osobina isključivo data ljudskom mozgu, a zove se mašta! Svi znamo kolika je uloga mašte čak i u egzaktnim naukama! A tek u razvoju dečjeg uma i da ne govorimo“, ističe Vesna Aleksić. U sadašnjem trenutku, kad je svet već zagušen slikama, fotografijama, animiranim i ostalim filmovima, pravi je podvig čitati na običan starinski način sa detetom, što je i najproduktivnije. Da bi zavolelo knjigu i postalo čitalac, dete mora da vidi i oseti kod drugih da je to nešto u čemu se uživa, napominje ona.
„Ako se njemu pruži to direktno uz pomoć roditelja, bake ili deke, onda je dobrobit izvesna. Kroz čitanje, dete će formirati prve stavove i prva etička i estetička saznanja; kroz čitanje naučiće i da se igra značenjima, da menja uloge i sudove, da proširuje saznanje, da uviđa da je čitanje najlepša i neograničena igra. Recimo, ako prvo upozna klasičnu priču o Crvenkapi, onda će moći samo da menja likove, da pretvara vuka u pozitivan lik a Crvenkapu u negativni i sl. Onda sledi vezivanje za neke likove (eto učenja ‘preko srca’), potreba za ponavljanjem nekih priča, a sve to uz upotrebu govora koji se neosetno ali ubrzano razvija, ne samo u fondu reči nego i u funkcijama govora, a one su najbitnije. Pre svega važna je imaginativna funkcija govora, koja ide uz imaginativne igre, a to su one neprocenjivo važne igre ‘ko bajagi’. Čuvena pričica Dragana Lukića koja najbolje ilustruje imaginativne sposobnosti dece je ona kad prolaznik pita devojčicu kako može da priča sa lutkom bez glave, a devojčica mu kaže da lutka ima glavu. On opet kaže da nema glavu, a devojčica mu odbrusi: „Ali čiko, vi ne znate da se igrate!“ Bez imaginativnih igara i govora koji ih prati nema pravilnog razvoja, i kad čujete svoje dete kako govorno nešto fantazira, pustite ga, na dobrom je putu“, objašnjava naša sagovornica i zaključuje: „U ranom uzrastu velika je uloga i usputnog, nenamernog učenja. Ono može takođe da se osmisli i da ne izgleda kao učenje, a da to u stvari bude. Zašto dete da vam recituje odlomke iz EPP programa, kad to mogu da budu odlomci iz Čika Jovine riznice?“
Pišu Zorica Marković i Ana Mitić
Izvor: Nedeljnik