Сећам се, рече мама. Свега се сећам. И нема дана да се не сетим

Мама, хоћеш нешто да ми учиниш, упитала сам је. Обрисала је руке о кецељу и погледала ме. Није још била пензија, рекла је. Не требају ми паре, мама. Хоћу уштипке да ми направиш. Сад. Одма’. Ал’ да буду као бакини. Молим те.

Foto: Canva

Речено – учињено. За кратко време, кућа је мирисала на квасац и детињство. Златни уштипци праћакали су се у дубоком уљу. Мајка је стајала крај шпорета, пажљиво спуштала у уље комаде теста које се лепило за прсте и кратким покретима трескала шерпу. Да порумене са свих страна. Да не приплану.

Узела сам ванглу пуну уштипака, усула на тацницу шећер и села. Хтела сам да једем док ми не позли. Док ме не заболи стомак. Док ми неко не отме ту исту ванглу и каже ми да је доста. Загризла сам први. То није то, помислила сам. Kакви су, упитала је мама. Одлични, рекла сам, тек да је не увредим. Питам те какви су, Дудо, поновила је. Нису као бакини, признала сам и вратила јој ванглу. Нема везе, појешће тата кад дође, рекла је и наставила да треска шерпу.

Недостаје ли ти, упитах. Kо, упитала је. Бака. Бака..? Да, бака. Недостаје ли ти…? Боже, Дудо, не просипај ми тај шећер по поду, јутрос сам усисавала, покуша да избегне питање. Мени недостаје, признадох. Јуче сам ишла у стан, знаш…? Све ће ми се мрави накупити, рече одсутно. А немам ону кинеску креду, све смо потрошили… Још не могу да верујем да је нема, мама. Јуче, кад сам отишла… позвонила сам на врата. Чекала сам да ми отвори, да се пришуња вратима, да чујем како звецка кључевима, да пита – ко је. Онај стан, мама, И даље мирише на њу. Kад уђеш у оно предсобље, све је исто. Њен црвени капут, она црна беретка, шал, патофне… све. Треба те ствари подавати, рече мама. Неком би можда било заувар, а нама само скупљају прашину. Не знам зашто их уопште више чувам…

Ја знам. Чуваш их јер те сећају. Чуваш их јер чувају њен мирис. Јер и теби недостаје. И ти идеш тамо кад нико не зна. Одеш и ћутиш. Помилујеш руком стари излизани наслон плишане фотеље коју је толико волела. Скуваш кафу и седнеш на своје старо место за столом. Отвориш фиоке, ормаре. Удахнеш њен мирис. Намажеш руке њеном кремом с уљем жутог ноћурка. Пребришеш порцелан у старој витрини. Разгледаш старе албуме с црнобелим фотографијама. Слике се ређају. Зеленика, море, ти на магарцу са сомбрером. Смејеш се, широко, без задршке иако си управо остала без млечне јединице. На јесен крећеш у школу. Срећа се огледа на сваком промилу твог лица. И она је на слици. Млада. Млађа него ја сада. Затим, Дивчибаре, седамдесетинеке. Шатор и фића. И мала приручна плинска боца на којој нам је кувала пасуљ. Ваља се нешто кашиком куснути, говорила је. Препланули смо и жгољави. Онда опет неко море, и ти и ја и магарац и сомбреро. Није ишла с нама те године. Сећаш се како нисам хтела да заспим док је не чујем, па смо ишле скроз у Игало у ону пошту да је позовемо… А сећаш се како нас је дочекала кад смо се вратили… с ванглом ванилица… и како је разгледница стигла две недеље после нас… Знаш ли да је чувала сваки каменчић који смо јој донели с пута, и да је за онај зелени камен говорила да је посебан, лековит, да мирише на море и да јој помаже када га држи у руци. Никад јој нисам признала да то уопште није морски камен, да сам га покупила негде успут, на Златибору. Нема везе, њој је био посебан. Не зато што је морски, већ зато што је мој. Од мене. За њу.

Сећаш се како сам само њој дала да ми, кад паднем, превије колено… И како нас је све лечила ракијаним облогама и привијала јарећи лој на прса кад смо кашљали… И како је увек имала лек за свачију бољку. И како је удавила оног Милоша што је студир’о ветерину, а она стала да га запиткује за притисак и холестерол… И како се смејала кад смо јој рекли да он баш и није прави доктор. Шта има везе, рекла је. Ми, краве, козе – све ти је то иста марва. И како никада није могла да запамти кад ми се који час завршава па је знала да седи на оној клупици испред школе и по сат времена. И како ме је увек водила на кремпите и бозу кад прими пензију. И како никада није пропустила ни један рођендан… Ни твој, ни мој, ни ничији. И како је све чувала. Ништа није било за бацање. Лудела си зато што пере кесе од млека и суши их на жици, сећаш се… И како се никада сасвим није навикла на даљински… Сећам се, рече мама. Свега се сећам. И нема дана да се не сетим. Ишла сам пре неки дан, да залијем цвеће. Хибискус се осушио. Не знам шта му је, откако је нема, сво му лишће опало. А знаш како је цветао оне године… Она је причала с њим. Ја не умем.

Морам да кренем, мама, кажем јој. Понеси Беби и Влади, кад већ ти ниси појела, говори и трпа ми у торбу кесу с уштипцима. Остави тати, шта ће нам толико, буним се. Нека, понеси, има и за тату.

Не волим уштипке, мршти се Беба. Зашто? Шта им фали…? Ништа, само их не волим. Мама…? Молим. Знаш шта ми баш дуго ниси правила? Шта? Попару. Попару…? Плиз, направи ми, јел’ хоћеш…? Ал’ да буде као бакина, важи…? Мама…? Моооолим, Бебо…? Шта мислиш, шта сам данас нашла испод кревета…? Бубашвабу? Нееее мама бреееее, смеје се широко, без задршке. Албум. Стари албум, са сликама. И знаш шта је на слици, мама…? Знам, кажем. Неко море, и ти и ја и магарац. И сомбреро.

Текст: Даниела Бакић

Извор: Laguna