Милица Бабић, наша прва школована костимографкиња. После смрти првог супруга, удала се за јединог српског нобеловца, са којим је две деценије била у тајној вези.
Када је тог, 10. децембра 1961. године, Иво Андрић ушетао у свечану салу Шведске краљевске академије, у којој ће му краљ Густав VI уручити Нобелову награду за књижевност, засвирала је севдалинка „Кад ја пођох на Бембашу“. Великан од пера није био сам. Под руку га је, у раскошној плавој хаљини, са црном машном на коси, држала Милица Бабић. У то време њихов брачни стаж је бројао три године, али се љубавни мерио деценијама, чак две. Нобеловац више није крио да је Милица заправо „Јелена, жена које нема“, она о којој је писао док су се тајно волели, а остали могли само да наслуте ко га је инспирисао на такве редове. Сада су сви знали да је она његова Лепа, како јој је говорио. И да се у писмима која јој пише, потписује са „твој Мандарин, који те нежно грли“. Имала је Милица своју причу и независно од Андрића. Историја је памти као прву српску школовану костимографкињу, а њене креације су употпуниле сијасет великих позоришних комада.
Милица Бабић је рођена 2. септембра 1909. године у Босанском Шамцу, у дому имућног трговца Стевана и мајке Зорке. Како је од малена волела да црта, а други у томе препознавали таленат, отац ју је после завршене мале матуре послао у Беч. Пет година се усавршавала у Школи примењене уметности Аустријског музеја за уметност и индустрију, а потом се специјализовала за позоришни и модни костим. Зорица Јанковић, историчарка и кустос Историјског музеја Србије, наводи да је Милица 1931. стигла у Београд, где је постављена за сликара костима, односно костимографа Народног позоришта.
– Видно је напредовала радећи с позоришним сликарима Јованом Бијелићем, Станиславом Беложанским, руским емигрантима Владимиром Загородњаком и Владимиром Жедринским, после чега је постављена за првог предавача на предмету Историја костима и перике, у тек основаној Глумачкој школи Народног позоришта – каже Зорица.
Негде у то време се удала за Ненада Јовановића, угледног новинара и преводиоца, секретара Централног пресбироа, са којим се 1939. преселила у Берлин, када је он постављен за аташеа за штампу. Милица није могла да буде само нечији „пратилац“, жена без професије, па је у Немачкој радила као модни дописник Политике. Други Светски рат је био мучан за Ненада, јер је добар део провео у логору Дахау. А када је земља била ослобођена, позоришни живот у Београду је почео да букти. Отворио се простор за Миличин таленат. Али, како у општој немаштини направити костим? Од чега? Једино од жеље, маште и креативности.
– За прву послератну оперу „Евгеније Оњегин“, Милица је искористила џакове. Послужила се и падобранском свилом да би искројила костиме за дело „Кнез Игор“ – каже историчарка, додајући да је Милица пажљиво радила и на изради оних за оперу „Кнез од Зете“, балет „Охридска легенда“, „Аида“, „Фауст“…
Сарађивала је са театрима у Новом Саду, Шапцу, Нишу, Загребу, Сарајеву, Скопљу, Бањалуци, Љубљани, Дубровнику… Име ове талентоване и маркантне жене се налазило на готово сваком „звучнијем“ позоришном плакату. Три деценије рада у Народном позоришту заокружила је са око триста премијера, а последњу костимографију урадила је 1961. за оперу „Коцкар“ Сергеја Прокофјева.
Док је градила каријеру, лепа Милица, како су о њој говорили, била је Ненадова супруга. И тако је било до његове смрти, 1957. године. За све то време, Милица је била Андрићева инспирација и љубав. Писао је да други читају: „Знам да се свуда и свагда може јавити Јелена, жена које нема. Само да не престанем да је ишчекујем!”. Није престао.
– Све је почело у предвечерје рата, када су Иво и Ненад Јовановић преузели дипломатску дужност у Берлину. Старом и усамљеном момку, амбасадору Андрићу, све је више пријало друштво Јовановића, заправо Милице, па је пријатељство временом прешло у грешну љубав – наводи Зорица.
Аутор књиге „Јелена у животу и делу И. Андрића“, Драгољуб Влатковић пише да је то од самог почетка велика и права грешна љубав и цитира запис нашег нобеловца: „Често ми се чини да сам гори и слабији од последњег међу људима“.
А Милица се, наводи Зорица, после Ненадове смрти пожалила пријатељици Хелени Јовановић да више не може да буде сама. И није била. У општини Стари град, 27. децембра 1958, пред сведоцима Александром и Јулијаном Вучо, венчали су се Милица и Иво. Вео тајне је скинут са њихове приче. Наредну деценију волели су се сасвим јавно, надокнађујући тренутке у којима им је то било ускраћено. Одмарали су у дому у Херцег Новом, када је 24. марта 1968. године Милица имала срчани напад и умрла. Прва наша школована костимографкиња и једина супруга нашег јединог нобеловца, сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом Београду. Тамо ће седам година касније бити положена урна Иве Андрића.
Извор: Новости