Орден Светог Саве за омиљену учитељицу – наставница, педагог и преводилац

мај 26, 2016

Када је у марту 1925. године у новинама прочитала да Женски покрет жели да обележи њен педагошки јубилеј, послала је писмо у којем је објаснила да тако нешто не заслужује. То што је годинама учила и васпитавала децу, сматрала је својим избором и обавезом, а не чином који треба посебно наградити. Била је то уобичајена реакција скромне Станке Глишић, сеcтре великог књижевника Милована Глишића. Јубилеј је, ипак, свечано обележен, а изасланик Министарства просвете je учитељици и врсном преводиоцу око врата ставио орден Светог Саве Трећег степена. Сутрадан је позвало и Удружење учитељица основних школа да јој ода признање. Једино што јој је искрено ласкало били су срдачни поздрави жена на улици или у трамвају, уз питање да ли их се сећа? А, сећала се свих својих ученица.
stara ucionica
Станка Глишић рођена је 14. јануара 1859. године у Грацу код Ваљева. У књизи “Моје успомене” из 1933. године, описала је свој живот – од рођења до пензионисања. Сиромашно детињство је обележило очево коцкање, губитак имања и његова рана смрт. Станка је чувала јагањце, помагала мајци око кућних и сеоских послова док је сневала о лепшој будућности. Када су остали без куће, преселили су се у Ваљево, где је кренула у школу. Није се помирила са чињеницом да након другог разреда мора да напусти школовање јер мајка није имала новца, већ је отишла право у општину и замолила да јој поклоне књиге. Тако је и било. После преране мајчине смрти, прешла је код брата Милована, који се као и други брат Миливоје школовао у Београду и уписала Вишу женску школу. Милован јој никада није помагао око учења, желео је да изгради радне навике, али јој је говорио које књиге да чита и штитио од “заводљивог” штива. Завршила је сва четири разреда 1876, а две године касније почела да ради као привремена учитељица у Женској основној школи у Ваљеву.
По препоруци ревизора, брзо су је преместили у Београд, у Вежбаоницу Више женске школе. Захваљујући управници Катарини Маливук, која ју је наговорила да положи учитељски испит, постала је класна учитељица.
“Било је неких које су врчале на мене што сам из основне школе дошла за класну, али ја се и данас могу заклети оним што ми је најсветије, да ми никад ни у сну није пало на ум да мењам свој положај”, записала је Станка у књизи “Моје успомене”.

Предавала је земљопис у почетку, али је убрзо постала наставница српског језика и то остала до пензионисања. Деца су је, како је записала, научила да није довољно да познаје само свој предмет, већ да мора да има широко знање из свих области. Зато је Станка, после радног дана, узимала књиге и читала, учила. Била је другачија и напреднија од колега, јер је од ђака тражила да размишљају наглас, доносила им новинске огласе са неправилним редом речи и тражила да их поређају како треба, наводила их је на поуке песама и приповдака које су радили. Једва су чекали њене часове.

“Знањем свог предмета – српског језика – и изврсношћу методе при раду, истакла се као најврснија наставница до данас. Великом нежношћу, љубављу и тактом, задобијала је и задржавала љубав својих ученица”, записала је Мага Магазиновић 1913. године, у делу “Српкиња: њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас”.
Добро је упознала дечју природу, па је у свакој ситуацији умела да се постави као педагог. И када је требало да их хвали и када је морала да их критикује. Знала је да их шалом, а не повишеним тоном, опомиње на ред, говорећи да је тачна изрека “Лепа реч и гвоздена врата отвара”, бринула је о њиховом здрављу, учила их да воле природу… Када ју је министар просвете Андра Ђорђевић предложио за управитељку Више женске школе у Крагујевцу, одбила је објаснивши да она зна само са децом да ради, страно јој је издавање наредби и лако би се расплакала.
“И сад замислите, господине Министре, управитељку која се на седници заплаче”, објаснила му је Станка.
Захвалила се и министру Љуби Ковачевићу на понуди да буде управитељка београдске школе. Једино је прихватила да је, како је нови закон налагао, уврсте у ред професора.
Осим педагошког рада, успешно се бавила превођењем са француског и руског језика, иако се углавном није потписивала и најчешће није узимала новац за то. Чак је сама куповала новине и књижевне листове (Штампа, Србија, Српски књижевни гласник, Звезда…), у којима су излазили њени преводи. Била је на “ти” са делима Мопасана, Провена, Тургењева, Чехова… Ратне дане је чинила мање тешким тако што је читала, учила немачки и италијански, преводила.
Станка се никада није удала, јер је, како је рекла, осећала да у себи нема снаге за два озбиљна и тешка позива – посао и брак. Није одлазила на балове, али је обожавала позориште, била је чланица певачког друштва “Станковић”, певала је у хору у Саборној цркви у Београду.
Од првог пензионерског дана, те 1924. године, када су престале да је гледају радосне дечје очи, њен живот је постао празан, без наде и циља, записала је Станка. Док је писала “Моје успомене” молила је Бога да заспи и никад се више не пробуди, али јој је та молба услишена тек 16. марта 1942. године.
Аутор: Татјана Лош
Извор: Новости

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама