Учени смо да је ауторитет наставника темељ образовног процеса. Учионица је простор размене знања, али и простор међуљудских односа, разумевања и поверења. Ипак, шта се догађа када ти темељи почну да се љуљају, не зато што их наставник не поседује, већ зато што изостаје подршка оних који би требало да га штите?
Да ли је наставник који не може да открије починиоца неке провокације заиста изгубио ауторитет – или је жртва окружења које га је оставило самог? Може ли појединац, без икаквог механизма помоћи, ући у дијалог с групом која га колективно игнорише и штити појединце који ремете рад?
У друштву које често од наставника очекује и знање, и емпатију, и стрпљење, и разумевање, поставља се питање – ко стоји иза њега када се суочи са изазовима? Када педагошки дијалог не успе, када позив на разум не допре до ученика, када деца колективно одбијају одговорност – да ли је проблем у наставнику или у систему који га није заштитио, а затим га још оставио самог?
И још дубље питање: ако неко покушава да одржи достојанство и мир у разреду, а наилази на зид ћутања и нереаговања – ко заправо губи ауторитет? Да ли ауторитет подразумева искључиво способност контроле надлежни ћуте, а систем не реагује, да ли су они заправо ти који су се одрекли свог ауторитета?
Наставник са искуством је научен да реагује, али некада ни то не помаже, поготову онда када ученици склони провокацијама осете да имају прећутну подршку за своје „деловање“.
У временима у којима се све чешће говори о кризи образовања, можда би требало да се сетимо да наставник није суперхерој. Он је човек. Потребан му је глас разума, рука подршке и јасноћа правила. Ауторитет није само особина појединца – то је и простор који му друштво даје да би могао да ради свој посао.
У супротном, свака реч изговорена у немоћи не говори о карактеру појединца, већ о карактеру система.
Аутор: Милан Станковић, професор је српског језика и књижевности