Učeni smo da je autoritet nastavnika temelj obrazovnog procesa. Učionica je prostor razmene znanja, ali i prostor međuljudskih odnosa, razumevanja i poverenja. Ipak, šta se događa kada ti temelji počnu da se ljuljaju, ne zato što ih nastavnik ne poseduje, već zato što izostaje podrška onih koji bi trebalo da ga štite?
Da li je nastavnik koji ne može da otkrije počinioca neke provokacije zaista izgubio autoritet – ili je žrtva okruženja koje ga je ostavilo samog? Može li pojedinac, bez ikakvog mehanizma pomoći, ući u dijalog s grupom koja ga kolektivno ignoriše i štiti pojedince koji remete rad?
U društvu koje često od nastavnika očekuje i znanje, i empatiju, i strpljenje, i razumevanje, postavlja se pitanje – ko stoji iza njega kada se suoči sa izazovima? Kada pedagoški dijalog ne uspe, kada poziv na razum ne dopre do učenika, kada deca kolektivno odbijaju odgovornost – da li je problem u nastavniku ili u sistemu koji ga nije zaštitio, a zatim ga još ostavio samog?
I još dublje pitanje: ako neko pokušava da održi dostojanstvo i mir u razredu, a nailazi na zid ćutanja i nereagovanja – ko zapravo gubi autoritet? Da li autoritet podrazumeva isključivo sposobnost kontrole nadležni ćute, a sistem ne reaguje, da li su oni zapravo ti koji su se odrekli svog autoriteta?
Nastavnik sa iskustvom je naučen da reaguje, ali nekada ni to ne pomaže, pogotovu onda kada učenici skloni provokacijama osete da imaju prećutnu podršku za svoje „delovanje“.
U vremenima u kojima se sve češće govori o krizi obrazovanja, možda bi trebalo da se setimo da nastavnik nije superheroj. On je čovek. Potreban mu je glas razuma, ruka podrške i jasnoća pravila. Autoritet nije samo osobina pojedinca – to je i prostor koji mu društvo daje da bi mogao da radi svoj posao.
U suprotnom, svaka reč izgovorena u nemoći ne govori o karakteru pojedinca, već o karakteru sistema.
Autor: Milan Stanković, profesor je srpskog jezika i književnosti