Ко је, у ствари, била Зона Замфирова?

април 28, 2015

 
О томе како је изгледала и расла права Зона Замфирова, колико је деце имала, и на кога је највише личила, али и како је Александар Ранковић 50-их година кумовао да се извесна Јевросима Кијаметовић из Приштине прогласи Сремчевом инспирацијом за лепу Зоне, прича Зонина чукунунука, архитекта др Драгана Миловановић.
Прича се да је Стеван Сремац често седео под липом омиљене кафане “Маргер” у непосредној близини Саборне цркве у Нишу… Имао је свој сто, своју чашу омиљеног вина, посматрао пролазнике, слушао разговоре, шале и псовке и често записивао.
Ту је, кажу, настала и прича о фаталној јужњакињи несвакидашње лепоте Зони Замфировој, која је живела “на корак-два одатле”.
А, тешко је било не запазити убаву Зоне.
– Имала је очи као кадифа, косу као свила, усне као мерџан, зубе као бисер, струк као филџан, а сва је била оно право “злато материно” – писао је о њој Сремац.
Бројне Нишлије тврде да је један од најпознатијих књижевних заплета “Зону Замфирову“, који заправо осликава прелазак из феудализма у капитализам и долазак новог времена којим су суверено владале занатлије и трговци – истинит, својствен ондашњем менталитету.
Gane-Zonin-muz-670x911
Причу са Зонином чукунунуком архитектом из Београда, др Драганом Миловановић, почињемо од Сремчевог сусрета са, у оно време угледним велепоседником Јованчом Хаџи-Смиљане Јанковићем, његовом ћерком Зојицом-Зоне и тада већ зетом Гаврилом-Ганетом Јовановићем, у Нишу, давне 1879, непосредно по ослобађању Ниша од Турака.
Погађате, били су то Сремчеви Хаџи Замфир, Зоне и Мане…
– Сремчева прича није о свађи очева и мржњи породица. То је прича о љубави и дерту, о помало уображеној “вишој класи”, која још не схвата да њено време истиче, о дуелу између два мушкарца, будућег таста и зета, о двоје младих чија је љубав била јача од пркосног “дизања газдинских носева” и природне сујете младог успешног мушкарца – почиње причу за Телеграф Драгана, додајући да породично сећање “окривљује” самог чорбаџи-Смиљана да је пред крај живота исприповедао Сремцу аутентичну верзију догађаја који је потресао његову породицу 1870. и 1871, а чији су актери били седамнаестогодишња Зојица (1853-1884) и тридесетдвогодишњи Гане (1838-1902).
Zojce-i-Andja-Katarinine-cerke-otvaranje-620x350
– По причи хаџи Смиљана, Гане (Мане) стигао је из сићевачког села Бандзарева када је имао 15 година, и запослио се код њега, велепоседника чије су се стотине хектара винограда простирале према Бубњу, Горици и Габровцу. Зојица је била њихова једина ћерка, имали су само још једног сина и веома се пазило на њено образовање. Сва хришћанска деца, па и женска чији су родитељи то могли да приуште, ишла су у грчке, а касније и у немачке школе и сасвим је логично што хаџи Смиљане није био задовољан сталешком разликом између његове ћерке и Ганета – објашњава Драгана додајући да је како то обично бива, покушај породице да раздвоји младе пропао и само још више зближио заљубљене.
– Остала је тајна да ли је Гане одиста отео Зојицу, да ли је она побегла или је та отмица симулирана, као код Сремца. Али чињеница је да је на крају породица једноставно пристала на брак, и све се завршило срећно, баш као у Сремчевој “Зони”. Зојица се удала за Ганета који је свом презимену Јовановић додао и Хаџи Смиљанић, а таст му је заузврат дао да се стара о његовом већ огромном имању и трговини која је била у зачетку. Онако способан, Гане је од добијеног иметка направио “право чудо” – између осталог и циглану, трговину на мало и велико, банку – с поносом прича Драгана о свом чукундеди.
Нажалост, брачна срећа двоје заљубљених није дуго трајала.
Katarina-Jovanovic-Popovic-1-670x1116
– Били су свега 14 година у браку када је Зојица умрла. Било је то након рођења сина Драгутина… Исцрпљена седмим порођајем и потресена вешћу о смрти свог јединог брата, Зојче је преминула. Гане се касније поново оженио и добио још пет синова, а њихови бројни потомци сада живе у Нишу, Параћину, Крагујевцу, Београду, Новом Саду и Паризу. У бомбардовању у Другом светском рату страдала је гробница у којој су сва три главна актера ове приче почивала, па и Зојче – са сетом објашњава Миловановићева додајући:
– Како тада није био обичај, бар у овим јужнијим крајевима тек ослобођене Србије од турске власти да се на надгробне споменике стављају слике, а није била ни мода да се људи много сликају што је донео западни дух који је почео да прожима Балкан, породица Ганета Јовановића остала је без слике његове вољене Зојице. Кажу да је на њу личила њена унука Зојица која је и добила име по рано преминулој баки, док је њено прво дете и мајка млађе Зојице – Катарина била “пљунути” отац Гане (Мане) – прича Драгана, коју не можемо, а да не упитамо како је реаговала њена породица када је ’52. у јавност изашла прича о томе да је Зона Замфирова заправо била Приштинка Јевросима (по Нушићевим речима Јефка) Кијаметовић.
Наиме, Јевросимина прича је имала једну једину додирну тачку са сижеом Сремчеве “приповетке-романа” – симулирану отмицу која је компромитовала девојку.
Zojce-670x979
У Нушићевој причи ради се о лепој девојци, ћерки часног и сиромашног човека Замфира (прим. аут. није био хаџија, како га описује Сремац ), која се заљубила у момка, извесног кујунџију Марка Гапића чији се отац посвађао са Замфиром, те је овај запретио да неће дати своју Јефку за његовог сина. Освете ради Марко је симулирао њену отмицу да би је компромитовао…
– Овде, међутим, даља сличност са Сремчевом “Зоном” престаје. Јевросима се, наиме, није удала за Марка, као Зона за Манета, већ се између две породице развила огромна мржња. Након скандала, удала се за сиромашног Алексу Грбића и напустила Приштину, док се Марко оженио Цинцарком Златом – открива Драгана позивајући се на своја тумачења приче самих чланова породице Кијаметовић које су пласиране у јавности пре десетак година.
За своје тврдње да је њена породична прича била инспирација Сремцу, Драгана каже и то да је прву скицу као подлогу за своју приповетку, а потом роман “Зона Замфирова” Сремац написао 1890, а да је тек 1895. од Нушића добио приштинску причу о освети увређеног момка који се својој несуђеној девојци свети.
– У то време Бранислав Нушић је био конзул у Приштини и како нам интерпретатори ове друге приче кажу, био је чест гост код Замфира Кијаметовића и очевидац свега што се тамо догодило. Причу, међутим, није сам искористио, већ је уступио Сремцу – објаснила је Драгана.
Према речима чукунунуке Зоне Замфирове Сремац није имао разлога да заснива своју, на причи Бранислава Нушића, јер је познавао саме актере и причу лично чуо од једног од њих, а добар доказ за то да је њена чукунбаба била лепа Зоне представља и догађај забележен у нишким аналима из треће деценије прошлог века који нам у целости приповеда:
Katarina-i-Naum-Popovic-670x887
– У Ниш је у то доба с представом “Зона Замфирова” стигло и чувено “Чвргино путујуће позориште”. Многобројна породица тада већ мртвих Ганета и Зојице закупила је читав први ред, али се један од Ганетових синова из другог брака нашао увређеним због начина на који му је описан отац. Пошто се није знало да ли је такве срамне отмице било или није, он је сматрао да се оваквом интерпретацијом вређа лик Ганета који је “недостојно поступио према жени коју воли”. Тражио је да се представа одмах прекине! Узалуд га је Зојичина унука Анђа Димитријевић молила да се смири… Напослетку је довео полицију, забранио представу и протерао глумце из града, образлажући да је то брука за породицу јер “цео Ниш зна о коме се ради”!
– Сасвим је могуће да се симулирана отмица догодила у Приштини, а могле су се такве и сличне ствари догађати у било ком граду јужне Србије. То је била ондашња свакодневица, али прича из Приштине много више личи на “Ромеа и Јулију”, један универзални заплет који се може догодити на било ком месту у свету и у било које време – каже Драгана усредсређујући се на озбиљнију тему – Мислим да је политика 50-их година 20. века доста кумовала томе да се Јевросима Кијаметовић прогласи Зоном. Сигурно да је Александру Ранковићу у циљу “оживљавања сјаја Косова” требала нека прича већ позната јавности, али пошто такве приче нема, довитљиви Лекини сарадници дрзнули су се да Сремчево дело “зачине” једном личном драмом, да помало узму са сваке стране и направе оно што њима треба – искрена је Драгана наводећи даље:
Andjelija-3-670x783
– У то време свакако да је далеко више одговарало да Зона буде не баш срећна Јевросима Кијаметовић, која је отишла са Косова, изгубила мужа, живела у не баш сјајним условима у Београду. Наспрот ње стајала је Зојица из богате породице, из фамилије која је увећавала своје богатство и која је, као таква, између 1947. и 1954. постала “државни непријатељ”. Власт им је управо пленила сву “капиталистичку” имовину и нико од потомака хаџи Смиљана није смео ни да проговори о томе – завршава причу с нама Драгана Миловановић окружена сликама својих предака на које се поноси додајући на вратима уз загонетни осмех још нешто:
– Нека се зна да не желим да арбитрирам ко је била права инспирација за Сремца, он је писац, и то је више посао за књижевне историчаре. Оно што знам јесте да се Стеван Сремац дружио с мојом породицом, као и да ме мајка својевремено није узалуд испратила на студије у Београд речима: “Све су жене у нашој породици биле помало бесне… Али, запамти помало и у границама пристојности”!
НАПОМЕНА: У тексту су објављене фотографије Гаврила-Ганета Јовановића и његових потомака, сина Јована и ћерке Катарине које је добио са Зојицом-Зоне Јанковић, као и унука – Зојице (добила име по баки) и Анђе. Слика Зојице-Зоне (Зоне Замфирове, главног актера ове приче) није сачувана.
(Катарина Вуковић)
Извор: Телеграф

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама