1 – недовољан 2 – довољан 3 – добар 4 – врло добар 5 – одличан
Описи оцена су реално постављени, основано верујем у то.
Оцена 4 је, за мој појам, врло добра (супер) оцена, тројка је ок, али нам поручује – вероватно се праве „рупе у знању“- пази!
Петица је WOOOW и никад се не подрзумева. Низ петица са звездом знају да ме уплаше, као и двојке и јединице. Ту се моје лампице пале, некад без разлога, али често ту има посла.
Цитираћу моју менторку: „За дете које до 3. разреда не добије оцену 4 организуј двојку из музичког, физичког или ликовног у договору са родитељима, како би дете добило потврду да је вољено, прихваћено и цењено и у том случају. У супротом, идентификоваће се са петицама и прецениће их.“
Малтретирати децу и изоловати из друштва, забранити тренинге и рођендане, да би учили за 5 од јутра до сутра, је угрожавање основних права детета да се свестрано развија, игра и буде дете.
Једнаки је то грех, као када детету које жели да учи и сазнаје одузмемо то право.
Да је неко Здравка Чолића терао да буде програмер, моју дивну и срећну фризерку да буде инжењер, мене да будем економиста и да мање причам, починио би велики грех. Често се сетим електричара на Спенсу који је завршио медицину, моје омиљене новинарке која је завршила Електротехнички факултет… боље је икад пронаћи себе, него никад, браво за њих и велико „Уааа“ за оне који су их на трновит пут натерали.
Јуче је у једној ФБ групи освануло питање :“Шта замерате својој мајци?“. Иако знам подоста породичних перипетија, остала сам залеђена над пуно коментара који се врте око речи „Све“. Мамине амбиције, мамина очекивања, строгоћа, крути ставови… многима су обојили детињство јаче од њених загрљаја, колача и подршке. Најежило ме: Хвала Богу, покојна је – сад је све у реду. Па треба ли вам то треба у животу? Знате ли колико деце је извршило самоубиство због оцена?
Па добро, ко онда треба да има петице?
Дете које је ефикасно – пре свега. Висок ниво концентрације, развијена ситна моторика, брзина у раду плус/минус даровитост. Такво дете и када нема довољно воље требало би „форсирати“ ка врхунским резултатима, јер ипак остаје пуно слободног времена за стицање контаката, дружење, задовољавање личних интересовања, спавање, гледање у плафон…
Капацитет диктира, а не амбиције, али ни хедонизам.
Дуго сам се бавила професионалном оријентацијом кроз акцију „Сазнај више – изабери боље“. Једном приликом угостили смо студенткињу из Америке. Пренела нам је да се тамо бар једном недељно прича о важности контаката и умрежавања. То је бар једнако важно колико и одличан успех, ако не и важније за већину професија, па и само запослење. Идемо корак даље. Данас познавање два или три страна језика побеђује просек на конкурсима за посао, јаке препоруке уз биографију, искуство… Просек је ту само једна у мору важних информација о кандидатима. Трема на интрвјуу за посао зна да сруши кулу грађену на „штребању“. Возачка дозвола, ИНФОРМАТИЧКА ПИСМЕНОСТ (великим словима), па и шарм, култура облачења, понашања и изражавања, реална очекивања… понекад имају већу тежину од тог броја који означава колико сте у школи бубали. Мислите о томе на време.
Ђак генерације који је желео да упише Правни факултет добио је прилику да у школи буде домаћин судији, адвокату и правнику који су нам долазили у госте. Запрепастио ме питањем: „Да ли је то обавезно?“. Пропустио је један од својих „возова“.
Један средњошколац, по жељи оца, уписао је смер за надарене ученике у математичкој гимназији и јео коцке за супу како би се разболео да не би ишао у школу. И разболео се, озбиљно.
Окрените се у свету одраслих око себе. Ко је срећан, весео и задовољан?
Онај коме је удобно у својој кожи, приватној и професионалној.
Банковни рачун и статус у друштву доносе бенефите, али не нужно и срећу.
И најважније: наставница Мира мисли да Бог зна за 5, она за 4, а ђаци за мање, а Јелена никада не даје деци мање од тројке. Судбина дели карте и не зна се ко ће бити Мирин а ко Јеленин ђак.
Градиво које се учи/обнавља за пријемни испит је основа опште културе и вишеструко је важно темељно и квалитетно се припремити, поред самих бодова. Пре избора професије покушајте да нађете начин да ваше дете поразговара са задовољним представником струке која га интересује и посети њихово радно место.
Нека свака птица своме јату лети. Врабац би се мучио са орловима, а са другим врапчићима делује као срећна птица.
Аутор: Снежана Голић, педагог и координатор Развојног центра „Фактор“