Da li su direktori najbolji ljudi za evaluaciju nastavnika? Nova istraživanja sugerišu da to nije nužno tačno.
Naime, studija je otkrila da su evaluacije koje su vodili nastavnici učinile da nastavnici budu motivisaniji i pozitivniji u pogledu pravljenja promena u svom radu, u većoj meri no kada bi bili ocenjeni od strane direktora ili drugih autoriteta. Takođe, istraživanje je pokazalo da su evaluacije direktora ili eksterne evaluacije imale čak i negativan uticaj na nastavnike (dovele su do toga da se nastavnici objektivno osećaju loše i manje spremno za prilagođavanja).
„Mnogo puta nakon evaluacije nastavnici su odlazili sa lošijim osećanjima u vezi sa svojom kompetencijom za podučavanje, a onda su unosili manje promena u svoju praksu. Oni zapravo ne menjaju ono što su uradili nakon tih susreta.” – Timoti G. Ford, autor studije „Da li je važno ko procenjuje nastavnike?“
Studija je zasnovana na analizi odgovora na upitnike o percepciji nastavnika o njihovim evaluacijama i da li su povratne informacije dovele do pozitivnih promena u njihovom samopouzdanju, motivaciji, zadovoljstvu, praksi i upotrebi procena učenika. Anketa je takođe pitala direktore koliko često koriste mere kao što su bonusi i promene posla kao deo svojih evaluacija.
Da li je bolje da direktori ili nastavnici rade evaluacije?
Iako su evaluacije koje su sprovodili nastavnici dovele do pozitivnijih osećanja i motivacije, teško je zaključiti iz njihovog istraživanja da li je bolje da direktori ili nastavnici rade evaluacije.
Moguće je da bi neki evaluativni zadaci, kao što su posmatranja u učionici ili povratne informacije nastavnicima, bili prikladniji za direktore, u zavisnosti od školske kulture, dok bi drugi mogli biti prikladniji za nastavnike. Nastavnici sa dugogodišnjim stažom, na primer, mogu imati više znanja o sadržaju kako bi pomogli mlađim nastavnicima da se poboljšaju.
Takođe se zapravo ne radi o tome da li su direktori radili dobro ili loše ocenjujući nastavnike, već da li su oni bili najbolji ljudi u školi da to urade.
„Postoji pretpostavka da zato što su oni autoritet treba da to bude njihov posao“, rekao je Ford. „To se vraća na ideju šta je svrha evaluacije. Ako je svrha da se učitelji poboljšaju, onda mislim, možda, direktor nije prava osoba, nužno, da to uradi. Imamo dovoljno vrednih resursa u svakoj od naših škola u vidu iskusnih nastavnika, koji su već prošli kroz praksu dosta toga.”
Preporuka autora studije bi bila da se nastavnici što više uključe u razgovor, da se vidi kako bi želeli da budu ocenjeni, šta žele da rade. Većina nastavnika se zapravo ne protivi ocenjivanju, već načinu na koji se to radi i kako se osećaju na kraju.
„Ako ste kao lider negovali kulturu podrške oko povratnih informacija i evaluacija, možda čak i ne nazivajući to evaluacijom, već jednostavno pružanjem i primanjem povratnih informacija, onda kao direktor možete igrati tu ulogu. Jer najizazovniji deo evaluacije nije količina papirologije ili vreme koje je potrebno da se završi. To je kvalitet povratnih informacija.” – tvrdi Ford.
Dobar direktor će pogledati kolektiv i reći: „Da li je ovo stvarno prikladno sada? Da li smo opremljeni da to uradimo na ovaj način?“ – To je uloga lidera u evaluaciji, zapravo.
Koji je krajnji cilj evaluacija?
Još jedna stvar koju treba uzeti u obzir je krajnji cilj evaluacija. Modeli koji se usredsređuju na rast i razvoj nastavnika mogu biti efikasniji i trebalo bi da imaju prioritet u odnosu na one koji imaju visoku odgovornost.
Ford i Lavin analizirali su podatke od 36.411 nastavnika iz 2.759 škola u 11 zemalja. Podaci su prikupljeni u vreme kada su države sprovodile sisteme za ocenjivanje nastavnika Trke za vrhunsku eru. Istraživači su otkrili da su u glavnim oblastima u kojima su nastavnici procenjivani – posmatranje njihove nastavne prakse, znanja o sadržaju i analiza rezultata testova učenika – procene koje su vodili nastavnici rezultirale pozitivnijim osećajem motivacije, zadovoljstva i promena u praksi nego direktori i drugi autoriteti i administratori.
