– Упознат сам са Вашим проблемом – каже први доктор. Тон је одмерен, скоро хладан.
– Може се решити једино хируршки. Операција је занемарљивог ризика, али следи дужи опоравак. Рез ће болети и сигурно морате одложити неке омиљене активности. Током опоравка јешћете само прописану храну. Али после тога бићете здрав човек и живећете новим, пунијим животом, без проблема које сте имали.
Други лекар одаје сасвим другачији утисак. Он ставља руку на раме. У очима на тренутке заискре саосећање и разумевање, глас топао и сладуњав као кад се тепа детету.
– Операција, као и свака друга, ипак носи одређен ризик, а опоравак је дуг и тежак. Предлажем да не ризикујемо, већ да узимате аналгетике. Они ће вас ослободити бола и симптома. Тако ћемо… Нећете ништа трпети и ничега се одрећи! Проблем, наравно, неће нестати, али избећи ћемо ризик и бол.
Тако ћемо…
Овог пута прећутао је „па докле потрајете“ јер он не говори непријатности.
Ког доктора бисте одабрали? Вероватно првог како бисте једном за свагда решили проблем, а за оздрављење ваља нешто и претрпети.
А сад! Сад замислите уместо ових лекара два наставника: првог који хируршки одстрањује лењост и незнање, то је, разуме се, болно; другог који ученике кљука добрим оценама као аналгетицима и ствара краткотрајне лажне тренутке успеха, моменте без симптома незнања, које и даље унутра тиња и прави проблем.
Не треба овде поентирати.
Суштина неће промаћи разумним пацијентима и мудрим ђацима. Они други нека доуче.
Аутор: Драгана Глишић, проф. српског језика и књижевности