Запослени родитељи морају да направе избор ко ће бринути о њиховој деци док су на послу. Без обзира на то да ли се одлуче за вртић или за дадиљу, неко други ће се наћи у улози васпитача. Родитеље најчешће занима да ли је особа којој препуштају малишане уравнотежена, има ли искуства, позитивне енергије и какав ће контакт успоставити са њиховим дететом. Сва ова питања су потпуно нормална, основна. Чак и када су поменути услови испуњени, нема гаранције да ће дете заволети васпитача. Зато смо издвојили неке особине, за које особе које успешно раде са децом, сматрају да су важне.
Васпитач је позив
Постоји велика разлика између посла и позива. Позив је оно за шта осећате да сте позвани да радите и да вас ништа друго не би једнако испуњавало. Посао је оно што радите да бисте зарадили хлеб насушни, док (можда) чекате неку бољу понуду са већом платом. Наравно да сви живимо од новца, али заиста успешни и вољени васпитачи, осећају велику страст према свом позиву и рад са децом не би мењали за неку другачију врсту посла. То никако не значи да васпитач или дадиља треба да зарађују мало, па не заборавите да им родитељи препуштају све што им је најважније у животу! Позив васпитача подразумева да се особа стално усавршава, како кроз предавања и литературу, у вези са нова научна сазнања, тако и кроз семинаре и радионице, јер није пресудно имати знање, већ је веома важно и умети пренети знање на нове генерације.
Прве важне особине васпитача: преданост и моралност
Васпитачи који свој посао сматрају позивом, баве се њиме предано и морално. То значи да су посвећени раду са децом, пажљиво прате шта се са њима дешава и предузимају кораке у најбољем интересу детета и његовог васпитања. Не заборавите, родитељи понекад не желе да чују да њихово дете има неки проблем или ману, тада васпитач или дадиља делују директно и морално. Предани васпитачи су спремни да се на дужи рок боре за добробит детета и његове породице, као и да превазиђу адимистративне и бирократске препреке када је то у интересу детета. Управо зато је веома важна моралност особе која се бави децом. Она не сме сагледавати интерес једног, на штету другог детета и мора бити спремна да бранећи добробит детета преузме ризик на себе, а не обрнуто.
Стрпљење и постојаност
Да би деца добро напредовала, васпитач или дадиља морају имати много стрпљења. Потребно је посветити пуну пажњу, уз безбројна понављања, како би дете усвојило навике и знања која су му неопходна за што самосталније функционисање. Деца имају ту предност да могу бити разиграна, нестрпљива или непослушна, док одрасли који проводи време са њима мора бити стрпљив, доследан и постојан. То не значи да васпитач или дадиља себи могу дозволити тренирање строгоће или игнорисање детета, како би остварили жељени резултат у што краћем времену. Неопходно је да имају добру и спонтану комуникацију са дететом, а да би то остварили морају показати разумевање и прихватање детињастог, наивног погледа.
Поштовање
Успешан васпитач или дадиља поштују пре свега мале људе са којима раде, а потом и њихове родитеље и друге особе. Наравно да нема савршене дадиље или васпитача, сви смо ми људи са сопственим проблемима и тешкоћама, које не успевамо увек баш најбоље да потиснемо или држимо под контролом, па нам се дешава да погрешимо. Важно је да одрасли имају свест о свом понашању. Поштовање се огледа како у начину комуникације са децом, тако и у спремности васпитача или дадиље да призна своју грешку, пре свега детету. Деца коју одрасли поштују то веома цене и понашају се на исти начин, односно поштују друге особе у свом окружењу.
Прилагођавање
Дадиља или васпитач морају бити способни за прилагођавање. Свима је јасно да је неопходно да могу да се прилагоде детету, али то није све. Дете расте и развија се, па се и његове потребе мењају. Веома је важно да одрасли који се баве дететом пажљиво прате његов напредак, како би се адекватно прилагодили потребама детета које су најчешће условљене узрастом, али могу бити и последица неке промене у породици. Осим овога, успешна дадиља или васпитач су често у ситуацији неопходног прилагођавања родитељима или надређенима и њиховим захтевима, а да при томе не смеју изгубити из вида дугорочне последице по дете.
Аутентичност и креативност
Деца су веома оштре судије, они врло брзо процене ко је ко. Дакле, важно је да васпитачи буду аутентичне личности. Они морају знати ко су, које вредности заступају и за шта се залажу, јер су често у ситуацијама када је неопходно тренутно реаговање, а не би било добро да сами себе изненаде. Деца виде и процењују све, они веома брзо осете ко је самосвојна и самосвесна личност, а ко манипулише другима или је подложан манипулацији. Само аутентична личност може бити заиста креативна. Kреативност одраслих који раде са децом огледа се у свему – од коришћења средстава која често нису превелика, преко приступа током рада до завршених дела која свима пуно значе.
И за крај
Учење је као љуљашка – двосмерно.
У позиву дадиље или васпитача нема краја, стално се нешто учи и то двосмерно, одрасли уче децу, али и деца уче одрасле. За успех је потребно пуно отворености, осећајности, активности и често смисла за хумор. Позив васпитача је тежак и захтеван, али доноси велико задовољство. У узрасту до поласка у школу деца највише уче по моделу, зато је веома важно ко су и какви су људи који раде са њима. Тешко је у једној особи пронаћи све важне особине из претходних поднаслова, али било да сте родитељ или дадиља или васпитач, надамо се да овај текст неће само пролетети поред вас. Деца се веома нежно везују за одрасле са којима проводе време и доста пате када се од њих растану, зато када родитељи решавају, без обзира на то да ли се одлуче за дадиљу или за вртић, треба се добро се распитати, обавити више разговора и одабрати пажљиво, како не би без преке потребе мењали.
Извор: www.magnolijavrtic.rs