Недавно смо објавили текст који се тиче разлике између деце с посебним потребама и деце с тешкоћама у развоју. С тим у вези, причу настављамо објашњењем шта је задатак предшколских установа у раду са овом децом.
Најчешћи начини идентификације деце с посебним потребама, у дечјем вртићу су од стране предшколског психолога, разговор с родитељима, непосредно посматрање детета у васпитној групи, психо-тестирање и подаци других стручних сурадника. Задатак предшколског психолога, у односу на децу с посебним потребама, јесте да пронађе најбоље васпитне поступке за стимулисање њиховог оптималног психофизичког развоја и интеграције међу вршњаке.
Након тога, задатак предшколског психолога укључује сарадњу с родитељима и васпитачима деце с посебним потребама (нарочито трајним). У односу на родитеље, укључује индивидуални рад с децом с посебним потребама и њиховим родитељима с циљем информисања и саветовања, а код трајних посебних потреба и упућивање у одређену институцију (уколико је потребно). У сарадњи с васпитачима, укључује информисање васпитача о деци с посебним потребама те сарадњу у утврђивању и праћењу развојног статуса деце с посебним потребама. То укључује и прописивање и праћење индивидуалног програма рада с дететом у васпитној групи.
Што се тиче уписа деце с тешкоћама у развоју, све је већи нагласак на интеграцији, односно инклузији деце с тешкоћама у развоју у редовне програме дечјих вртића. Интеграција се првенствено односи на смештај детета с тешкоћама у развоју у васпитне скупине заједно с децом која немају таквих потешкоћа, односно, темељи се на физичкој блискости с осталом децом. С друге стране, инклузија се односи на процес стварања осећаја припадности групи у којој дете с тешкоћама у развоју борави. Слично као што многи, укључујући понекад и стручњаке, често погрешно употребљавају појмове „деца с посебним потребама“ и „деца с тешкоћама у развоју“ (што је раније разјашњено), често се погрешно употребљавају и појмови „интеграција“ и „инклузија“.
Инклузија подразумева да су сва деца активно укључена у васпитно-образовне активности и имају једнак, слободан приступ местима за игру и рад у групама. Дакле, сваком детету се пружају једнаке развојне прилике и активно суделовање с осталом децом, стварајући тако окружење које се темељи на толеранцији, уважавању и поштовању све деце. Стога инклузија, као највиши ступањ педагошког повезивања деце с тешкоћама у развоју с децом без развојних тешкоћа има вишеструке предности.
Добробити за децу с тешкоћама у развоју велике су. Неке од тих добробити су нпр. прилике за остваривање социјалних интеракција, тј. дружења с вршњацима који им могу бити узори за различите вештине и понашања, развој самопоштовања и стварање позитивне слике о себи кроз сложеније друштвене односе и активности, модела комуникације, самоконтроле. На тај се начин и родитељи осећају прихваћеније, знају да им дете добија једнаке могућности за развој и напредовање као и остала деца те имају више времена за себе и осталу децу. Добробити за децу без тешкоћа су боље разумевање тешкоћа у развоју, развој осетљивости за потребе других те помагање и уважавање различитих од себе.
Како би инклузија била што успешнија, важно је имати позитивне ставове и створити позитивну атмосферу унутар групе и на разини дечјег вртића о укључивању деце с тешкоћама у развоју у редовне програме. Такође је важно осигурати квалитетне васпитаче и/или асистенте који ће боравити с дететом с тешкоћама у развоју и додатно подстицати његове развојне могућности. Осим осигуравања материјалних и физичких услова рада у зависности од дететових тешкоћа, едукација, мотивација за рад и добра сарадња свих укључених је најважнија.
Дакле, закључно, задатак психолога је у првом реду превентивна при чему углавном сарађује с другим стручним сарадницима унутар или изван дечјег вртића (педагогом, дефектологом, логопедом, социјалним радником, вишом медицинском сестром, физиотерапеутом). То се посебно односи на децу с тешкоћама у развоју с којима предшколски психолози немају толико искуства као нпр. дефектолози, логопеди и/или физиотерапеути, зависно од тога о којим се тешкоћама ради. У том случају, најчешћи и највећи утицај психолог има, приликом уписа детета с тешкоћама у развоју у дечји вртић, на избор стручне литературе о проблематици детета те одабир васпитача и/или асистента за рад с дететом. С друге стране, његов утицај је пуно већи у раду с децом с потенцијалним, пролазним и осталим трајним посебним потребама детета, попут деце која су проживела неки стресни догађај у животу, даровите деце и др.
Извор: www.istrazime.com