Приврженост коју развијамо у најранијем детињству обликује све наше касније односе – од пријатељстава и љубавних веза до односа с сопственом децом. О овој важној теми говорила је у 33. епизоди подкаста ”Растући с дјецом” психолошкиња и мајка петоро деце, Катица Зелић.
Шта је теорија привржености?
Концепт привржености развио је британски психолог Јohn Bowlby средином 20. века. Његова истраживања показала су да дете кроз интеракције с родитељима или старатељима ствара основну слику о томе колико су људи поуздани и колико се може ослонити на њих. Ова уверења касније се преносе у све животне односе.
Прва година живота кључна је за формирање стилова привржености, док се темељни обрасци односа обликују до шесте године. Ако дете доживљава доследну емоционалну подршку, развија осећај сигурности, док недостатак одговарајуће неге може довести до несигурних образаца понашања.
Четири типа привржености
Кроз одговоре блиских особа на дететове потребе развијају се четири основна типа привржености:
Сигурна приврженост – Дете које добија конзистентну емоционалну подршку развија поверење у себе и друге. У одраслом добу лакше успоставља здраве и стабилне односе.
Анксиозно-избегавајућа приврженост – Овај тип се развија када родитељи не одговарају на дететове емоционалне потребе. Таква деца касније често потискују емоције и избегавају блискост у односима.
Анксиозно-амбивалентна приврженост – Настаје када су одговори родитеља непредвидиви, што код детета ствара несигурност и страх од напуштања. Одрасли с овим стилом често су склони љубомори и сталном тражењу потврде љубави.
Дезорганизована приврженост – Појављује се код деце која су доживела занемаривање или трауму. Њихово понашање према блиским особама може бити збуњујуће, а односи нестабилни.
Како препознати сопствени стил привржености?
У подкасту Катица Зелић објашњава како можемо препознати који се тип привржености развио код нас и како та уверења утичу на наше свакодневне односе. Добра вест је да стил привржености није непромењив – кроз свестан рад на себи могуће је развити сигурније обрасце понашања.
Приврженост и родитељство
Данашње родитељство суочава се с бројним изазовима, а постављање здравих граница једно је од кључних питања. Деца која одрастају у стабилном и сигурном окружењу развијају веће самопоуздање и емоционалну отпорност. Али, како поставити границе на начин који подржава дететов развој?
Катица Зелић наглашава да је важно да родитељи раде на регулацији својих емоција, јер тиме дају модел понашања деци. Деца уче проматрањем – ако виде родитеља који зна да препозна и изрази своје емоције, већа је вероватноћа да ће и сама развити високу емоционалну интелигенцију, која је кључна за успешан и испуњен живот.
Какав утицај приврженост има на брак?
Занимљиво је да се стилови привржености одражавају и на све друге односе, укључујући и пословне и партнерске односе. Када особе с различитим типовима привржености започну везу, може доћи до неспоразума и сукоба. На пример, особа с анксиозно-избегавајућом приврженошћу може се осећати преплављено потребама партнера, док ће особа с анксиозно-амбивалентном приврженошћу често тражити додатну сигурност. Зелић у разговору открива како разумевање сопственог стила привржености и рада на међусобној комуникацији може значајно побољшати квалитет односа и довести до већег међусобног разумевања.
Теорија привржености пружа нам вредан увид у начин на који обликујемо односе – од најранијег детињства до одрасле доби. Разумевање ових образаца може нам помоћи да препознамо своје несигурности, развијемо здравије односе и постанемо бољи родитељи, партнери и пријатељи.