Privrženost koju razvijamo u najranijem detinjstvu oblikuje sve naše kasnije odnose – od prijateljstava i ljubavnih veza do odnosa s sopstvenom decom. O ovoj važnoj temi govorila je u 33. epizodi podkasta ”Rastući s djecom” psihološkinja i majka petoro dece, Katica Zelić.
Šta je teorija privrženosti?
Koncept privrženosti razvio je britanski psiholog John Bowlby sredinom 20. veka. Njegova istraživanja pokazala su da dete kroz interakcije s roditeljima ili starateljima stvara osnovnu sliku o tome koliko su ljudi pouzdani i koliko se može osloniti na njih. Ova uverenja kasnije se prenose u sve životne odnose.
Prva godina života ključna je za formiranje stilova privrženosti, dok se temeljni obrasci odnosa oblikuju do šeste godine. Ako dete doživljava doslednu emocionalnu podršku, razvija osećaj sigurnosti, dok nedostatak odgovarajuće nege može dovesti do nesigurnih obrazaca ponašanja.
Četiri tipa privrženosti
Kroz odgovore bliskih osoba na detetove potrebe razvijaju se četiri osnovna tipa privrženosti:
Sigurna privrženost – Dete koje dobija konzistentnu emocionalnu podršku razvija poverenje u sebe i druge. U odraslom dobu lakše uspostavlja zdrave i stabilne odnose.
Anksiozno-izbegavajuća privrženost – Ovaj tip se razvija kada roditelji ne odgovaraju na detetove emocionalne potrebe. Takva deca kasnije često potiskuju emocije i izbegavaju bliskost u odnosima.
Anksiozno-ambivalentna privrženost – Nastaje kada su odgovori roditelja nepredvidivi, što kod deteta stvara nesigurnost i strah od napuštanja. Odrasli s ovim stilom često su skloni ljubomori i stalnom traženju potvrde ljubavi.
Dezorganizovana privrženost – Pojavljuje se kod dece koja su doživela zanemarivanje ili traumu. Njihovo ponašanje prema bliskim osobama može biti zbunjujuće, a odnosi nestabilni.
Kako prepoznati sopstveni stil privrženosti?
U podkastu Katica Zelić objašnjava kako možemo prepoznati koji se tip privrženosti razvio kod nas i kako ta uverenja utiču na naše svakodnevne odnose. Dobra vest je da stil privrženosti nije nepromenjiv – kroz svestan rad na sebi moguće je razviti sigurnije obrasce ponašanja.
Privrženost i roditeljstvo
Današnje roditeljstvo suočava se s brojnim izazovima, a postavljanje zdravih granica jedno je od ključnih pitanja. Deca koja odrastaju u stabilnom i sigurnom okruženju razvijaju veće samopouzdanje i emocionalnu otpornost. Ali, kako postaviti granice na način koji podržava detetov razvoj?
Katica Zelić naglašava da je važno da roditelji rade na regulaciji svojih emocija, jer time daju model ponašanja deci. Deca uče promatranjem – ako vide roditelja koji zna da prepozna i izrazi svoje emocije, veća je verovatnoća da će i sama razviti visoku emocionalnu inteligenciju, koja je ključna za uspešan i ispunjen život.
Kakav uticaj privrženost ima na brak?
Zanimljivo je da se stilovi privrženosti odražavaju i na sve druge odnose, uključujući i poslovne i partnerske odnose. Kada osobe s različitim tipovima privrženosti započnu vezu, može doći do nesporazuma i sukoba. Na primer, osoba s anksiozno-izbegavajućom privrženošću može se osećati preplavljeno potrebama partnera, dok će osoba s anksiozno-ambivalentnom privrženošću često tražiti dodatnu sigurnost. Zelić u razgovoru otkriva kako razumevanje sopstvenog stila privrženosti i rada na međusobnoj komunikaciji može značajno poboljšati kvalitet odnosa i dovesti do većeg međusobnog razumevanja.
Teorija privrženosti pruža nam vredan uvid u način na koji oblikujemo odnose – od najranijeg detinjstva do odrasle dobi. Razumevanje ovih obrazaca može nam pomoći da prepoznamo svoje nesigurnosti, razvijemo zdravije odnose i postanemo bolji roditelji, partneri i prijatelji.