Аутор популарне књиге „Пријатељски разговори дечијег психијатра са родитељима и васпитачима“, проф. др Светомир Бојанин поручује родитељима следеће:
– Ако на полицама књижара тражите књигу у којој ћете наћи готове рецепте за васпитање малишана који ,,гарантују” да ће од деце постати људи и ако се будете дословно држали тих упутстава ваш труд је узалудан! Васпитање није наука са прегршт формула налик онима које постоје у медицини или фармацији, нема рецепта, јер дете се не васпитава речима, већ делима…
Колико времена родитељи треба да проводе са децом?
Ово је вечито питање на које професор Бојанин даје следећи одговор:
– За децу је довољно да се по пола сата са њима поиграте, оно што она желе и довољно је да им помогнете око домаћег задатка. Да их не грдите, него да их охрабрите. Да разговарате са њима. На пример, иако постоји проблем, рећи им:
– Сад си добио јединицу, али биће боље сутра. Уколико је још потребно посветите му време да га учите писању и читању или већ нечему другом. Довољно је то што имате годишње одморе и да са њима пливате, шетате… Довољно је да их волите, да они осећају да их ви волите. Да их помилујете када прођете поред њих, а не да буде овако као што ми прича један мали Саша. Он ми каже: “Долазим кући, а мама и тата седе сваки за својим писаћим столом и пишу. Питају ме како је било у школи. Ја кажем да је било добро. Они и даље наставе да пишу, а ја одем у своју собу. И то је све што ја знам о мојој мами и тати. Саша је имао већ 15 година када ми је то рекао. Према томе, не треба правити никакву драму око тога да ли се има времена или нема времена. Не треба се око тога свађати. Ако смо имало људи који се ослањају на своју урођену доброту и емоцију наћи ћемо начин да помогнемо онима који нас воле.”
Данас су књижаре препуне књига о васпитању, у јавности се рекламирају школе родитељства, а „лајф коучеви“ нас уче да живимо. Након готово седам деценија бављења науком о дечијој души, професор Бојанин наглашава парадокс модерног доба –Никада није било више ,,какопедија” и уџбеника из популарне психологије, а родитељи никада нису били у већој забуни како треба да васпитвају своју децу. У одгонетању ове ,,загонетке”, наш ментор и сарадник нуди поређење са бршљаном: – Ако нема стабилно дрво око кога се плете, бршљан ће се плести око онога, кога сам изабере.
– Тако је и са децом, наставља професор и присећа се свог професора др Војина Матића који је имао је обичај да каже ,,Ако дете између игре са дедом и телевизора изабере цртане филмове, битка је изгубљена.” Данас слушам на вестима да је тинејџерка завршила у хитној помоћи, јер је четири ноћи узастопце играла видео-игрице и добила конвулзивне нападе сличне епилептичним. Ако ми као родитељи нисмо интересантни деци, она ће наћи друге идоле. Проблем је у том што смо престали да будемо њихови узори. Дајемо им видео-игрице и мобилне телефоне пре него што проговоре уместо да се играмо са њима, и онда се чудимо шта се дешава.
Све више је деце која не говоре јер немају где да чују говор и са ким да разговарају. Та деца по цео дан седе испред екрана, па их зато зову екранизована деца. Овој деци се мора помоћи пре свега кроз саветовање родитеља, као и кроз програм стимулације проговарања, терапију игром и кроз третман покретом.
Стеван Несторов
Извор: centarzalogopediju