Полемике које последњих дана узбуркавају просветну јавност, а тичу се избора кандидата на место професора српског језика и књижевности у гимназији „Светозар Марковић“ у Нишу, покренуле су важно питање – који су заправо критеријуми за избор кандидата који ће бити распоређен на упражњено радно место и да ли постоји простор за манипулацију и изборе засноване на личним афинитетима појединаца.
Када је реч о условима које, по Закону, кандидат треба да испуни, они су прилично општи и обично их испуњавају сви који се на конкурс јаве. Кандидати треба да имају одговарајући степен и врсту образовања, да буду психички и физички здрави и способни за рад са децом, да имају потврду да нису осуђивани. Морају бити држављани Србије и познавати језик на ком се остварује васпитно-образовни рад.
Све остало (године стажа, остварени резултати, социјални статус) комисија није у обавези да узме у обзир приликом коначног избора кандидата. Комисију која врши избор саставља и именује директор школе.
С обзиром на то да не постоје сасвим јасни критеријуми за избор кандидата, као и на чињеницу да комисију бира директор, те да комисија није у обавези да образлаже свој избор, јасно је да је простор за манипулацију велики.
Када се на то дода да управо директор одлучује о евентуалним жалбама кандидата који нису изабрани, долазимо до тога да је цела процедура изгубила смисао.
За дневни лист Данас на ову тему говорила је и Јасна Јанковић, председница УСПРС.
Она подсећа да је договор са претходним министром просвете Младеном Шарчевићем био да предност при запошљавању на неодређено имају кандидати који су дуго у систему, али напомиње да је то била само препорука, а пред законом су сви једнаки.
До сада је у четири конкурсна круга отворено 10.500 радних места.
– Пошли смо од тога, а Шарчевић се са нама сложио, да ако неко на одређено време ради годинама, вероватно у највећем броју случајева ради добро чим директор није нашао неког другог. Међутим, на терену су се дешавале свакојаке ситуације. Дешавало се да људи после много година рада остану без посла, а да их у неким случајевима замене колеге са тек завршеним факултетом зато што партија хоће да збрине своје кадрове – прича Јанковић.
Она сматра да критеријуме за избор најквалитетнијих наставника није немогуће направити, а на питање зашто не постоје одговара: зато што онима који организују живот школе то не одговара.
– Ми смо направили један зачарани круг директора послушника који искључиво чекају шта ће им рећи Министарство просвете да би добили још један мандат и који не гледају као менаџери своју школу. Зато школе губе на квалитету, а ако желимо то да променимо, прво морамо да променимо начин избора директора. Ако смо успели да направимо критеријуме за бодовање технолошких вишкова, што је изузетно осетљиво, сигурна сам да можемо и критеријуме за запошљавање најквалитетнијих наставника. Ако нема критеријума, јасно је да се за кандидате опредељујете по личном нахођењу – сматра Јанковић.
Најбољи заобилазе школе
Јасна Јанковић каже да не познаје кандидате који су се пријавили на конкурсу у Гимназији „Светозар Марковић“, али из биографије Милана Петровића закључује да је наставник каквим би се поносила свака школа. Нажалост, додаје, није свака школа у Србији таква.
– Суштина је у томе да оваквим дешавањима одбијамо најбоље од рада у школи. Нама већ недостају наставници математике, информатике, страних језика. Ускоро ћемо доћи у ситуацију да нам фале и наставници српског језика. Шта онда да очекујемо од образовања? – пита Јанковић.