Nasilje nad samo našim detetom neretko može da bude svaka situacija u kojoj se naše dete oseća loše, odbačeno ili povređeno od strane vršnjaka.Obrnuta logika ne postoji. Iako je odbačenost i povređenost nešto što nas prati ceo život i u velikom broju slučajeva prvi put se upravo iskusi u porodičnom domu.
Pre svega ne postoji ,“mala nasilnica“ i ,“mali nasilnik“, postoje samo deca sa problemom u ponašanju i roditelji koji su manje ili više svesni svog deteta, i roditelji sa manje ili više kapaciteta da se svojim detetom bave, ili prosto deca koja prolaze normalnu fazu u životu zvanu „odrastanje“ u kojoj ispituju granice sveta oko sebe, na ne baš prijatan način.
Moj utisak je da se na većinu dečjih razmirica burno zaštitnički reaguje i karakteriše se kao nasilje, što je takođe jedan vid nasilja, ali u koji su onda upleteni i roditelji čiji pogled počinje i završava se samo na njihovom detetu. Ponavljam, SAMO NA NJIHOVIM DETETU. I onda večni komentar na svaku temu „roditelji vi ste problem, sve iz kuće ide, sve je do vas“ i tako dalje. Meni je stvarno dosta da se za sve isključivo krive roditelji. To praktično znači da naše dete koje vaspitavamo mi savršeni, obrazovani i prosvetljeni nema prava na grešku, na glupost, na loše iskustvo, ili da čak i samo bude loše u nekoj situaciji ili periodu života. To takođe znači da deca koja imaju roditelje koji nisu savršeni kao mi, su unapred izgubili u društvu koje očekuje savršeno, bez da se to društvo zapita da li je nešto i do njega.
Kako dete praktično da nauči tuđe granice i pored svega čemu ste ga učili, ako ne pogreši? Ako se ne posvađa, ako preburno ne reaguje ponekad, ako iz ljubomore ne bude pakosno itd. I možda najvažnije ako mu drugo dete ne pokaže granicu. Pustite decu da drugoj deci pokazuju granice! (ovo se ne odnosi na fizičko nasilje) Sve razvojne faze pune raznih osećanja koja deca treba da prođu upravo u interakciji sa svojim vršnjacima su pod budnim okom svih. Naravno, drugo dete ako povredi naše, ono nije dete, ono nema ime i prezime i kontekst, ono postaje nasilnik a njegovi roditelji „oni što im treba oduzeti dete“. Opet, ako naše dete to isto uradi, ono je osetljivo, ne bi da nije izazvano, to ne liči na njega, u lošoj je fazi itd, ili prosto ne znate odakle i gde je to video i čuo i učinićete sve da se to ne ponovi. U oba slučaja vaše i samo vaše dete je žrtva, a drugo dete je uvek samo „mali nasilnik“ bez imena i prezimena. To je pre svega nasilno prema vašem detetu, jer mu šaljete poruku da je svet loše mesto, da su ljudi eto tako loši, da nema prava na grešku, na loše ponašanje, na iskazivanje loših osećanja, da nema pomirenja, da nema građenja odnosa. Jer odnosi se grade na stalnom kršenju i postavljanju granica.
I najzad, kada ono bude ušlo u pubertet i kada ne budete mogli da ga prepoznate, biće vam strašno krivo da ono za drugog roditelja bude „mali nasilnik“ ili „mala nasilnica“ . Tada će vam biti žao što ne živite u društvu koje pored svog gleda i druge ljude. Drugi ljudi i tuđa deca su naš život. To su budući kumovi, momci, devojke našeg deteta. To su možda budući naši lekari, advokati, predsednici, ili prosto komšije koje će nam pomoći da zamenimo gumu. Deca se razvijaju, menjaju, odrastaju. Deca nisu njihovi postupci. Oni tek treba da postanu ljudi. Koju šansu ima dete koje je proglašeno za malog nasilnika da se promeni? Zašto odrasla osoba tako karakteriše tuđe dete? Zašto mediji prenose dečje razmirice i na naslovne strane stavljaju ,,mali nasilnici“? Zašto je tuđe dete manje važno za ovaj svet od našeg? Gde vam je ljubav? Vama prvima. A zahtevate je toliko za sebe!
Volite se, ljudi, bre! Volite druge kao što volite sebe same, bez toga ste rulja običnih sebičnjaka i egoista!
Autor: Jelena Obrenović Damnjanović