Povodom odluke o obustavi štrajka
Još jedno veliko ništa. Možda smo nekako i navikli da nas ništa dočeka od nadležnih institucija, ali ono ima posebnu težinu kada stigne od kolega. Istih onih koji kažu da zastupaju zajedničke interese, istih onih koji najbolje i poznaju sve okolnosti u kojima se prosvetni radnice nalaze (a možda i ne) i istih onih koji pozivaju na odbranu dostojanstva.
Pravi prosvetni radnik nikada u svojim zahtevima ne stavlja poboljšanje materijalnog položaja na prvo mesto (iako je on sraman i na to ima puno pravo i, na kraju krajeva, jeste pokazatelj koliko si cenjen od strane društva). Pravi prosvetni radnik brine o dobrobiti škole, učenika i o svom položaju u samoj školi. Kao i prethodnih puta, naša škola je jasno iznela svoj stav da želi konkretne mere koje će poboljšati rad u školi – smanjenje administrativnih poslova, kako bi primarni posao obrazovanja i vaspitanja opet dobio primarnu, a ne sekundarnu ulogu; povećanje broja stručnih saradnika; konkretne mera u postupanju protiv nasilja, kako prema učenicima, tako i prema nastavnicima koji ga trpe svakodnevno, kao i ubrzane procese; fokusiranje na efekte preduzetih koraka, a ne samo na ispoštovane i zapisane procedure, nakon kojih krajnji efekat i ne postoji.
Kao odgovor na ove i ovakve zahteve, materijalni položaj je izbio u prvi plan. Na kraju se i sveo na njega, na kraju se i ostalo bez njega, kao i bez svega ostalog. Dostojanstva, na primer.
Sindikatima je predočeno – Ako nema novca, obezbedite nam bar produktivne i bezbedne uslove rada, ono što ne košta ništa, jer mi svakako nikada nećemo biti dovoljno plaćeni za sav posao koji obavljamo i odgovornost koju imamo. Dajte nam bar mogućnost da ga obavljamo na način na koji je to iole prihvatljivo.
Jasne odgovore nismo dobili. U zahtevima se naši konkretni zahtevi nisu našli. U javnost je sporadično stigla priča o novcu, tačnije o procentima, jer je cifru u dinarskoj vrednosti tužno i pominjati.
Sumnju u namere sindikata i njihov rad koji je, većina od nas u to veruje, već unapred dogovoren sa onima sa kojima pregovaraju, javile su se u trenutku kada se neki od predstavnika sindikata nisu odazvali mogućnosti da iskoriste medijski prostor i najave proteste i prošire priču o štrajku. Ona se povećala saznanjem da većina škola i zaposlenih u njima nije ni znalo da se održava Protest prosvetnih radnika, niti je upoznata sa pričom o štrajku.
Sumnje su, izgleda, potvrđene. Najavljeni štrajk je obustavljen. I šta smo dobili? Procente i ponovljene dogovore postignute još u junu. Znači, ono što je bilo već dato, pa oduzeto, pa opet dato. Znači, ništa.
Odnosno, ipak nešto. Još jedno poniženje. Još jedan spušten pogled. I još jedno – tako vam i treba.
Ovim se ograđujemo od svih poteza sindikata koji nečije interese sigurno zastupaju. Interese prosvetnih radnika, svakako ne.
Kolektiv Osnovne škole ,,Jovan Miodragović“ iz Beograda