„Дечју књижевност, кажу, читамо три пута у животу. Први, док још не можемо сами, док нам читају одрасли: мама, тата, бака, деда, старија браћа и сестре. Други пут кад се описменимо и правимо прве читалачке кораке. И трећи пут, кад читамо својој деци.
И то су те три тачке, та три корака у читалачком стажу, а велика су као чизме од седам миља. Најделикатнији и најтежи је корак када сами почињемо да читамо, када улазимо у свет књижевности“, тако дечји писац Весна Видојевић-Гајовић започиње своју причу о књигама за децу, читању, улози родитеља и наставника у развоју љубави према писаној речи и разлозима због којих деца данас не читају књиге.
„Испричаћу вам једну анегдоту. Ћерка моје пријатељице је тек научила да чита и добила је на поклон позамашнију књигу коју је одмах почела да чита. После извесног времена излази из собе и плаче: Ја не могу ово све данас да прочитам! Ставите се у њен положај. Она воли да чита, али не може да савлада толику књигу. Нико јој није објаснио да се књига може читати више дана. Значи, децом морамо да се бавимо на прави начин“, додаје Весна, чији су романи, песме и приповетке одавно пронашли пут до дечјих срца, али и срца одраслих. Њен најновији роман – Приче из витрине – објављен је недавно у издању Креативног центра у едицији Причам ти причу и врло брзо је покупио симпатије младих читалаца. Сви ми имамо у својој или бакиној кући неку витрину која крије гомилу тајни – рамови са старим сликама, чаше које никад нису коришћене, најлепши тањири, али и порцеланске фигуре које су се ту годинама низале. Замислите само како би то изгледало кад би свака од њих могла да оживи и исприча своју причу. Управо се то дешава у овом роману.
„Годинама сам уређивала у Школској редакцији РТС-а серију Књига је да се чита. То је играна петнаестоминутна форма у којој су се препоручивале најновије књиге за децу које се не налазе у школској лектири. Мислим да је страховито важно да се побринемо да информације о дечјој књижевности дођу до родитеља и наставника. То значи да су медији веома важни у популарисању књиге и читања. Деца не читају критике и приказе нових књига (којих и нема много). Важна је информација.
Још нешто бих истакла као посебну драгоценост из ових емисија. Сви гости су се присећали тренутака када им је неко од одраслих читао. Говорили су о посебној емоцији која се ствара при таквом читању. С посебном нежношћу присећали су се и прве прочитане књиге. Зато што сваку књигу прочитану у детињству носимо у себи читав живот.
Ми смо склони томе да често окривимо децу како не читају довољно. А да ли смо се упитали колико ми сами читамо и какав им пример дајемо? Зашто је књига истерана из школе? Нисам видела да постоји кутак за причу или кутак за песму где учитељи с децом читају књиге и уживају. Негују се само тестови, граматика на уштрб писане речи и лепе књижевности. Значи, дечја књига и дечји писци су маргинализовани, а за то оптужена деца.
Осим тога, ми смо распуст започињали књигом на дар, коју смо добијали за одлично учење и примерно владање, за рад у неким секцијама. Књиге су имале посвету и драгоцене потписе учитељице и директора. Такве књиге заузимају почасно место у мојој библиотеци. Била сам љута што ми је учитељица у другом и трећем разреду дала исту књигу: Кекец изнад усамљеног понора. А измодила је и књига као рођендански поклон, као поклон за празнике и друге свечаности.
А колико водимо рачуна о томе шта се то деци нуди? Колико брижљиво бирамо прву књигу с којом ће поћи у свет самосталног читања? Као писац за децу који се већином бави писањем за мањи узраст мислим да је веома важно да књига којом дете улази у свет књижевности буде читљива, динамична, с много хумора. Књижевни јунак мора да буде тако занимљив да га дете одмах прихвати и пође с њим у авантуру приче. Управо то сам се трудила да постигнем, и надам се успела, у књизи Прво летовање једног мачка. Књига мора да буде искрена, уметнички успела, књига којој дете одмах верује. Зато је за тај почетнички корак важна и илустрација. Илустрација је ту да објасни, да млади читалац застане и размисли о ономе што је прочитао, а неретко и да подстакне машту.
Важне су и дужина текста и величина слога. За почетак не би требало дати малом читачу прегломазан текст. Све што је џиновско у њиховим очима мора да се смањи на разумну меру. Свака страница мора да буде у равнотежи – текст и пратећа илустрација – да би се малом читаоцу дала подршка у савладавању технике читања.
И да закључим: сви морамо да се бавимо децом и читањем на прави начин. То је један нераскидив ланац. Родитељ, учитељ, библиотекар … и наравно писац, илустратор и издавач… У садејвству можемо много да урадимо.“
Весна Видојевић-Гајовић