Државни званичници су почетком ове године прослављали историјски тренутак: просечна нето зарада у Србији у децембру 2025. године износила је 124.089 динара — по први пут у историји, више од хиљаду евра. На папиру, то звучи добро. У стварном животу, породице са двоје деце и даље седе за кухињским столом и броје шта може, а шта не може да стане у месец.
Проблем није у томе што је цифра лажна. Проблем је у томе шта она заправо значи.
Просек који половина људи не достиже
Сваки пут када се објави просечна плата, статистика прећуткује једну кључну ствар. Медијална нето зарада за децембар 2025. износила је 90.819 динара — што значи да је половина запослених у Србији примила зараду до тог износа, а друга половина више. Просек од 124.000 динара гурају горе ИТ сектор, нафтна индустрија и ваздушни саобраћај, који немају много везе са животом просечног запосленог родитеља.
Просечна нето плата у Београду износи 156.214 динара, у Новом Саду 146.249, у Нишу 119.716, а у Крагујевцу 115.648 динара. Ко живи ван престонице, зна да је и та разлика од пресудног значаја — јер трошкови неретко иду руку под руку са висином плата.
Шта значи „пристојан живот“?
Пре него што кренемо у рачуницу, вреди прецизирати шта уопште значи живети нормално. Не говоримо о преживљавању — о куглици сладоледа једном месечно и празнику без поклона. Не говоримо ни о луксузу. Говоримо о породици која изнајмљује или отплаћује стан који има довољно соба, једе разноврсно, деци плаћа по једну ваннаставну активност, једном годишње оде на море, пошаље децу на рекреативну наставу, не брине ако се поквари фрижидер и на крају месеца не броји сваку пару.
Ставка по ставка
Стан. Породица са двоје деце реално треба трособан или бар пространији двособан стан. Цене двособних станова у Београду крећу се од 400 до 550 евра, а трособни у појединим деловима града могу се наћи и за 350 евра у Земун пољу, али и за 850 евра на Јужном булевару. Реално, за скромно али достојно породично становање у Београду, без центра и без престижа, треба рачунати на 500 до 650 евра месечно — између 60.000 и 78.000 динара. У Новом Саду нешто мање, у мањим градовима знатно мање, али и плате су тамо ниже.
Храна. Потрошачка корпа за четворочлану породицу према РЗС износи око 120.000 динара месечно. Просечни месечни рачуни за струју, воду, грејање и интернет износе од 15.000 до 25.000 динара. Искуство породица које су детаљно водиле евиденцију показује нешто реалније бројке: за стан од 65 квадрата, комуналије — струја, грејање, вода, одвоз смећа, одржавање зграде, интернет и кабловска — износе око 20.000 динара месечно. За храну четворочлана породица која једе нормално — не на акцијама и не хлеб и павлака са саламом сваки дан — реално троши између 60.000 и 80.000 динара.
Деца. Основна школа је бесплатна, уџбеници за одређене категорије и у неким градовима за све, али то није крај приче. Са почетком школске године интензивира се и притисак ваннаставних активности. За двоје деце, чак и уз скромније активности — један спорт, евентуално страни језик — реално треба рачунати на 15.000 до 25.000 динара месечно. Ту су још ужине, екскурзије, родитељски састанци са уплатницом, опрема за физичко, за велики број деце и приватни часови и разни други ситни „обавезни“ трошкови који се скупљају током године. Све то кошта најмање још 5.000 до 8.000 динара по детету. Месечно. Укупно, дакле, 20.000 до 33.000 динара.
Превоз. Породица са колима троши на гориво између 10.000 и 15.000 динара, плус регистрација која кошта око 3.000 динара месечно и одржавање (ако је само редовно), најмање 2.000 месечно.
Мобилни телефони, интернет, претплате. Четири мобилна броја у породици, стриминг сервис, евентуално кабловска — тешко испод 8.000 до 10.000 динара.
Одећа и обућа. Деца расту, ципеле трају три месеца, сезоне се мењају. Месечни просек за четири особе, без икаквог разметања, реално је бар 15.000 динара.
Здравље. Јавно здравство постоји, али листа чекања у државним амбулантама и болницама дуго се није скратила. Један посета приватном лекару, један зуб, један парче стакла у оку детета — и месец је већ други. Реално треба планирати бар 5.000 до 10.000 динара за здравствене трошкове.
Одмор, култура, мали животни ужици. Један одлазак на море годишње — скромно, Црна Гора, пет дана — за четворо износи бар 2.000 евра са смештајем, превозом и трошковима. Разложено на месец, то је још око 20.000 динара које треба одвајати. Додајмо на то и барем један одлазак у биоскоп или позориште, што је око 5.000 за породицу.
Кафић, ресторан, поклони за рођендане. Један одлазак на колаче или ручак месечно спада у само достојанствен, пристојан живот, никако у луксуз. За то треба издвојити од најмање 5.000 до 10.000 месечно. Такође, деца се друже, одлазе на рођендане, а ту су и рођендани наших пријатеља и родбине. Тешко је то изгурати без најмање 2.000, а реалније 4.000 динара месечно.
Коначна рачуница
Ако се све сабере и заокружи, пристојан — не луксузни, не аскетски — живот једне градске породице са двоје деце изгледа овако:
| Ставка | Месечно (дин) |
|---|---|
| Станарина / рата кредита | 60.000–78.000 |
| Храна | 60.000–80.000 |
| Комуналије | 18.000–25.000 |
| Деца (активности, ужине, школа) | 20.000–32.000 |
| Превоз и трошак аутомобила | 15.000–20.000 |
| Одећа и обућа | 10.000–15.000 |
| Мобилни, интернет, претплате | 8.000–10.000 |
| Здравље | 5.000–10.000 |
| Кафић, ресторан | 5.000–10.000 |
| Поклони за рођендане | 2.000–4.000 |
| Одмор, култура | 25.000–30.000 |
| Укупно | 228.000–304.000 |
Дакле, породица са двоје деце у српском граду треба између 228.000 и 304.000 динара нето месечно да би живела нормално — без одрицања, али и без икаквих посебних привилегија. Као што видите, у овој рачуници нема честих одлазака у кафиће и ресторане, нема скијања и зимовања, нема трошкова прославе дечјих рођендана.
Јаз који се не дâ игнорисати
Просечна нето зарада за децембар 2025. износила је 124.089 динара. Две просечне плате у породици дају око 248.000 динара — што је веома близу доње граница те рачунице, и то само ако оба партнера зарађују тачно просек, што је, као што смо видели, много ређе него што звучи.
Сви егзактни подаци везани за ниво животног стандарда указују да је просечна плата у Србији недовољна за пристојан живот — а камоли медијална или минимална. Ко зарађује испод медијалних 90.000 динара, а таквих је половина запослених, ни две плате заједно не досежу ту границу. Ко живи сам или је самохрани родитељ, прича је готово мучна.
Оно што статистика не каже гласно, али што свака породица осећа на крају месеца, јесте да цифра од хиљаду евра просечне плате тешко може да покрије животне трошкове једне обичне, скромне породице. Прослава хиљаду евра има смисла као статистички напредак. Као лична финансијска стварност — за већину породица — још увек не.