Razbijen nos, šamaranje, polomljeni prozori, probušene gume na automobilima čine deo verbalnog i fizičkog maltretiranja, kojima se profesorima uzvraća za zaključene ocene ili upućen prekor za nedolično ponašanje. Problem urušavanja nastavničkog autoriteta aktuelan je samo dok se krv ne osuši. Traume i strah ostaju, kao i nasilnici u svojim klupama.
Milorad Antić, presednik Foruma srednjih stručnih škola na naše pitanje šta misli povodom hrvatskog predloga o izmenama zakona o obrazovanju, gde se nasilnicima zabranjuje redovno školovanje smatra sledeće:
„Nasilje u srednjim, posebno stručnim školama postoji, ali se vešto prikriva i gura pod tepih. Naročito u onim školama koje deca nisu želela da upišu. Psovke, guranja, i gađanja kredom su svakodnevna pojava. Bilo kakva akcija koju sprovede sindikata, udruženje ili nastavničko veće škole je neuspešna, jer je uvek učenik u pravu.
Koliko košta šamar nastavniku?
„Šamar nastavniku danas košta nekih pet do deset hiljada dinara. Odnos prema nastavniku je danas toliko degradiran da je prosto nepojmljivo, da jednu struku koja obrazuje i vaspitava generacije, hoće ovakvim propisima bukvalno da ugase. Zakon je toliko dao prava deci da je nastavnik nezaštićena vrsta. Recimo, danas je velikom broju kolega dolazak na posao postao noćna mora, naročito kad je kraj školske godine“.
Nekada je ulazak nastavnika i profesora u učionicu pozdravljan tako što bi svi do jednog ustali i seli kad profesor sedne, a danas taj isti profesor kad ulazi u školu jedino što očekuje je kreda u glavu. Neko ustane uz podrugljiv osmeh, većina ni ne ustaje, jedna totalno haotična priča.
Nasilje je svake godine sve učestalije. Odnos nastavnika i učenika se u potpunosti izgubio i ne postoji. Sama profesija je toliko degradirana, tako da profesor smatra da izmena i predlog ovakvog zakona kod nas ne bi ništa izmenio.
Kakva je uloga roditelja?
„Učenici nasilnici su obično deca iz problematičnih porodica, čiji su roditelji alkoholičari, narkomani, ili deca koja su prepuštena ulici. Postoji i druga vrsta roditelja, a to su oni preambiciozni koji žele da njihovo dete bude najbolje, van njegovih mogućnosti i kapaciteta. Pa onda roditelj plaća silne privatne časove, pa ako mu date manju ocenu od očekivane, roditelj uzme vežbanku i gađa profesora na hodniku njom u lice, viče na vas i tako dalje“.
Da li se još uvek održavaju roditeljski sastanci i imaju li oni ikakvog smisla?
„Ja sam baš juče izjavio za jedan medij da roditeljski satanci ne da ne postoje, nego to nema više nikakvu poentu. Maksimalno dođe desetak roditelja. Čak ni na taj prvi roditeljski sastanak, kada deca započinju srednjoškolsku godinu, na upoznavanje sa razrednim starešinom dođu tri četiri roditelja. Nastavnik je forma najobičnija. U maju ili junu je malo izraženija ta priča, jer se zaključuju ocene, a pre toga, niko ne dolazi. Možete vi da zovete i šaljete hiljadu telegrama, to nema nikakvog smisla.”
Škola – poligon obračuna
Za nasilje se najčešće saznaje tako što video snimak nasilja završi na nekoj od društvenih mreža i naravno, niko ne reaguje. Ne komentarišu čak ni učenici, jer su i sami žrtve vršnjaka.
Jedina kazna za ove prestupnike je smanjena ocena iz vladanja, koja opet na kraju godine, glasanjem nastavničkog veća, može da se popravi.
Ukoliko je nastavnik bio predmet nasilja jedino što može da uradi je da se žali direktoru škole, koji kasnije na razgovor poziva tog učenika, pa se pišu silne žalbe i sve završi u nekim fiokama u prašini. Onda se fokus svodi na istražitelja, koji treba da zaključi kako se sve desilo i obično se dođe do zaključka da je profesor ustvari glavni krivac i uzrok problema.
Samim tim, takav nastavnik nije dobar nastavnik i ne zna šta je obrazovanje i šta je vaspitanje, ne ume sa decom, i odmah je kod drugih okarakterisan kao loš nastavnik, pa zato nastavnici izbegavaju prijave i maltretiranja, dok mu život ne postane ugrožen.
Sadašnji sistem, propisan zakonom o obrazovanju, apsolutno je nekritički na strani učenika, namećući psihološka rešenja kao jedina za učenike, a profesora označavaju kao jedinog krivca za nastalu situaciju.
Sezona „lova” na nastavnike
Primer prvi: 26. 06. 2012. godine – Učenik prvog razreda Gimnazije „Jovan Skerlić” u Vladičinom Hanu A. S. (15) osumnjičen je za fizički napad na profesorku matematike Dikici Ilić (59), jer mu je dala jedinicu iz tog predmeta. Osumnjičeni učenik je je profesorku udario nogom i polomio joj kuk.- Primer drugi: 22.06.2009. godine – O. M, učenik prve godine Srednje tehničke škole „Nikola Tesla” u Sremskoj Mitrovici, pokušao je da popravi ocenu iz hemije tako što je pred celim razredom išamarao šezdesetogodišnju profesorku Mariju Mošić, koja se spremala da za sedam dana ode u zaluženu penziju.
- Primer treći: 09.02.2011. godine – Učenik Srednjoškolskog centra „Golub Kureš” je u toku časa pretukao profesora Jovu Petkovića. Učenik, koji je punoletan, udario je profesora šakom u usta i nos, nakon čega je Petković pao na pod.
- Primer četvrti: 15.09.2006. godine – U toku nastave i bez prethodne svađe Dimitrije Erić iz Trstenika, učenik trećeg razreda Ugostiteljsko turističke škole u Vrnjačkoj Banji pretukao je Dejana Janjića (35), nastavnika poslastičarstva i kuvarstva. Usred časa zadao mu je sedam-osam udaraca bejzbol palicom u predelu glave tako da je bila neophodna hitna intervencija dežurne lekarske ekipe.
- Primer peti: 08.06.2009. godine – U Ekonomskoj školi „Dimitrije Tucović” u Vranju dogodio se težak incident. Na profesora matematike Slađana Janjića fizički je nasrnuo učenik vranjske Poljoprivredno veterinarske škole. Profesora su od pobesnelog đaka druge škole odbranili profesori koji su se zatekli na istom spratu, nakon čega su svi učenici udaljeni iz zgrade škole, a ulazna vrata ostala zaključana do dolaska policije.
Bilans nasilja
Forum beogradskih osnovnih škola sproveo je krajem 2013. godine anonimnu anketu među nastavnicima o tome koliko su oni na svom radnom mestu izloženi nasilju. Samo jedna četvrtina njih izjavila je da tokom dosadašnjeg rada nije doživela nikakav oblik nasilja.Najčešće se radilo o verbalnom nasilju, njih 8% je bilo izloženo i fizičkom nasilju, a 25% direktnim pretnjama.
Sve i da se pomenuti zakon sprovede kod nas, ostaje nedoumica da li bi ovaj zakon više uticao na na posledicu ili uzrok nasilja, jer profesori nemaju odgovor na ovo pitanje.
Poniženi u svakom obliku, mentalno, moralno i finansijski, današnji profesori su veoma daleko od šešira profesora Vujića. Taj film je bajka, muzej voštanih figura za današnje đake. Zar to nije sramota?
Izvor: srbijadanas.com