Kako se čini, trenutno je utihnula priča o građanskom vaspitanju, a sa njom i javna rasprava o eventualnoj eliminaciji ovog predmeta iz sistema srednjeg obrazovanja. Ili je u pitanju zatišje pred buru?
Bilo kako bilo, tamni oblaci nadvili su se nad opšteobrazovnim predmetima u srednjim stručnim školama. Pasivnom stadu “građana” koje marljivo radi, poštuje vlast i staratelje i zakonitosti neoliberalnog kapitalizma u domaćoj divljoj varijanti – nije izgleda potrebna širina. Čemu postavljanje smislenih pitanja? Čemu kritičko mišljenje? Ćutiš, radiš, gledaš TV, spavaš, jedeš… To je sasvim prihvatljiva dinamika aktuelnog bivstvovanja. Kome još treba samosvestan građanin? Kome je potrebno građansko vaspitanje?
Pričalo se proteklih meseci o tome da građansko vaspitanje za proteklih petnaest godina nije ispunilo svrhu vlastitog postojanja te da ga zbog toga treba izbaciti iz srednjih škola. To je otprilike ključna argumentacija ministra prosvete – uz, naravno, onu o nekompetentnosti kadra koji izvodi nastavu građanskog vaspitanja.
Podsetimo za svaki slučaj ministra prosvete da je nekompetentni kadar direktan proizvod odluke ministarstva prosvete prema kojoj građansko vaspitanje može predavati bilo ko u školi, uz određeni sertifikat akreditovanog kursa.
Ovakvim tretmanom obaveznog izbornog predmeta nije degradirano samo građansko vaspitanje već i nastavnici opšteobrazovnih profila koji su jedini kompetentni da predaju građansko vaspitanje. Tako je ministarstvo prosvete načinilo dvostruku štetu, može biti i trostruku – ukoliko uzmemo u obzir tvrdnju da građansko vaspitanje nije ostvarilo svrhu vlastitog postojanja. Pored toga, oštećeni su nastavnici sa diplomama društvenih fakulteta! Oštećeno je i građansko vaspitanje kao predmet!
Na početku odiseje građanskog vaspitanja kroz obrazovni sistem Srbije, postojala su jasna pravila ko može predavati ovaj predmet. Pored diplome društvenog fakulteta, nastavnik je morao proći ozbiljnu obuku za izvođenje nastave građanskog vaspitanja – na prvom mestu obuku u organizaciji ministarstva prosvete.
Priča je delovala ozbiljno.
Onda je u jednom trenutku nekome palo na pamet da građansko vaspitanje može poslužiti kao idealno sredstvo za dopunjavanje časova, te je lista potencijalnih predavača građanskog vaspitanja narasla poput kvasca proširivši se na nastavnike sa diplomom prirodnih i tehničkih fakelteta. Tako se na kraju došlo do ćorsokaka i dosezanja krajnjeg stupnja banalizacije građanskog vaspitanja! Odluka ministarstva prosvete da građansko vaspitanje može predavati bilo ko samo ukoliko poseduje sertifikat akreditovanog kursa, nesebično je doprinela pomenutoj banalizaciji.
Ukoliko građansko vaspitanje nije postiglo svoj cilj, a to je povećanje tolerancije u društvu, iskorenjivanje ekstremnih ideologija među omladinom, razvijanje osećaja za različitost isl., onda je uzrok tome u prvom redu nekompetentnost kadra koji je izvodio i još uvek izvodi nastavu građanskog vaspitanja, ali i strategija degradacije nastavnika opšteobrazovnih predmeta i marginalizacija opšteobrazovnih predmeta. A za sve to krivicu snosi isključivo ministarstvo prosvete.
Srećom, još uvek postoji priličan broj kompetentnih nastavnika građanskog vaspitanja koji su se bavili, i još uvek se bave, predanim radom na vaspitavanju mladih naraštaja u građanskom duhu. Postavljam stoga pitanje, da li su se ministar prosvete i ostali kritičari efekata građanskog vaspitanja ikada zapitali da li bi situacija među ovdašnjom omladinom bila kudikamo gora da nije bilo građanskog vaspitanja? Tačno je da društvena situacija u Srbiji po pitanju demokratizacije nije sjajna, ali ne zahvaljujući “neuspehu” građanskog vaspitanja, već zahvaljujući mnogim drugim faktorima koji nadilaze oblast obrazovanja.
Stvari definitivno treba postaviti na zdrave osnove dok je još vreme. Evo nekoliko konstruktivnih predloga:
Prvo – obezbediti da građansko vaspitanje postane obavezan predmet u srednjoj školi sa nedeljnom normom od dva časa;
Drugo – definisati i jasno razgraničiti ko može predavati predmet građansko vaspitanje. Ne, kao što je trenutno slučaj, bilo ko sa nekakvim besmislenim kursom – već u prvom redu sociolozi, filozofi, pedagozi, psiholozi;
Treće – modernizovati plan i program građanskog vaspitanja, prilagoditi ga različitim uzrastima adolescenata (od prvog do četvrtog razreda srednje škole);
Četvrto – uskladiti program građanskog vaspitanja sa programom inkluzivnog obrazovanja;
Peto – što je pre moguće krenuti sa realizacijom navedenih predloga!
P.S.
Svakako je dobro okrečiti zidove škola. No, šta ćemo sa degradiranim prosvetiteljskim radom unutar tih sveže ofarbanih zidova?
Kome trebaju Potemkinova sela?
Boris Jašović