Коначно је маска пала. После година лажне скромности, креде и дневника, наставници су показали своје право лице: лице моћи, новца и голе похлепе. Док се политичари и бизнисмени, ти тихи, скромни и доброћудни радници транзиције, ломе од посла и бриге за опште добро, наставничка елита из сенке повлачи конце и систематски уништава државно школство (да је само школство!) — да би га, разуме се, што пре приватизовала и предала „својима“, по принципу „кључ у руке“.
Први ударац био је подмукао, али генијалан: скраћивање часова на 30 минута. Тај револуционарни педагошки концепт, непознат било где у свету, није дошао из кабинета политичара, како се злобно подмеће, већ директно из зборница. Наставници су проценили да је пола сата сасвим довољно да се ништа не научи, да се градиво фрагментише, а школа постепено представи као нефункционална установа. После тога, приватизација долази сама од себе — као логичан чин спасавања од наставничких саботажа.
Али ту се нису зауставили. Као људи који контролишу све полуге власти — од буџета до свести народа — наставници су кренули у офанзиву запошљавања. Наравно, не квалификованих људи (то је „пасе“), него проверених кадрова са страначких спискова. За то је било неопходно осмислити нове, „ударне“ предмете, прилагођене кадровском потенцијалу: Запертлавање ципела, Кување и пеглање, Основе стајања у реду и Увод у послушност. Пошто је, како кажу, „очигледно да деца ове вештине не поседују“, управо ти предмети постају носећи стубови образовања. Са њима ће и концентрација ученика, страшно поремећена упливом нових технологија, бити враћена.
Сваки нови наставник тог типа плаћа улазницу — и наставницима и држави. Буџет плаћа плату, а новозапослени плаћа захвалност. Савршен круг. Педагошки, финансијски и морално затворен.
Следећи корак био је неминован: ПИСА тест мора пасти. Или, боље речено, мора се темељно реформисати. Шта ће нам читање, математика и наука, кад свет очигледно тражи мајсторе за везивање пертли и правилно окретање палачинки? Нови ПИСА тест, по наставничкој замисли, мериће брзину љуштења кромпира и естетику флека од омекшивача. Ту смо конкурентни. Ту блистамо.
А онда долази оно што највише боли — луксуз. После безброј повећања плата, које више ни сами наставници не могу да израчунају без дигитрона и ексел-табела, наступа сезона распуста. Гармиш-Партенкирхен, Мадона ди Кампиљо, Сејшели, Малдиви, Хаваји, Тахити, Акапулко — свуда исти призор: домаћини се хватају за главу јер су им капацитете попунила два народа — светски џет-сет и наши наставници. Истина, наставници троше немилице, па је и локалној економији добро, али психолошки ударац је ненадокнадив. Укључујући и завист просветара широм Земљине кугле.
Обучени у луксузне брендовe, са сатовима вредним као гарсоњере и становима на Беверли Хилсу великим као фискултурне сале, наставници се шетају светом, док политичари, сироти и скромни, носе исте сакое, хаљине и блузе годинама и не стижу ни да их испеглају од силне посвећености бољем сутра. Отуда и знају вредност Пеглања као новог школског предмета…
Када је реч о пројектима, наставници не губе време на тендере. Чему процедуре, кад постоји директна погодба? После ње, пројекат кошта три пута више, а наставници постају пуни као брод — јер се, наравно, уграђују. Заправо, како кажу, „изграђују себе за боље сутра свих нас!“ Национални стадиони су били њихова посебна страст. Где год виде празну ливаду, ничу и трибине. Где год има школа, мора бити и стадион. Јер шта је образовање без грађевинског симбола наставничке визије?
И зато, кад следећи пут чујете да нешто у држави не ваља, не тражите, ни случајно, кривце међу политичарима и бизнисменима — тим скромним, пожртвованим људима који живе за јавни интерес. Погледајте у зборницу. Тамо се кроји судбина нације. Са кредом у једној, а уговором у другој руци.
Јер, ако нешто сигурно знамо, то је ово:
није држава уништила школу — већ обрнуто. Наставници!
Текст је сатиричан коментар на други, такође сатиричан напис на нашем сајту, који носи наслов ”Зашто стати на скраћењу часа? Хајде да одемо корак даље!”. Ауторка се потписала као Оливера.