Кад дође време за прво одвајање од маме и тате и одлазак у колектив, адаптација је потребна целој породици. Било да у вртић полази са годину дана или са четири године, комплетна рутина коју је до тада имало малтене читав свој живот – мења се. Вртић је, заправо, почетак животних обавеза. За родитеље који су (највероватније) од рођења детета највећи део дана проводили уз њега, такође сада мењају своју рутину.
И колико је важно да адаптација буде успешна за дете, толико је важно да добро прође и за родитеље. Једно без другог не иде.
Увидевши кроз дугогодишње искуство рада у предшколској установи да процес адаптације уме да буде буран и да је деци потребно да кроз игру и причу дођу до закључка да је оно кроз шта пролазе нормална фаза, психолог Миљана Пријић осмислила је и написала своју прву сликовницу – Глишина тајна. Сликовницу је недавно објавила издавачка кућа Креативни центар.
Јунак приче је медведић Глиша који упорно одбија да се одвоји од своје маме и напусти породични дом. Не реагује на позиве другара да им се придружи у игри, проводи време код куће не желећи да изађе напоље чак ни на наговор родитеља. Међутим, све се полако мења од тренутка када Глиши почну да пристижу сасвим посебна писма из вртића.
Ауторка сликовнице Миљана Пријић прича нам о Глишином суочавању с променама са пуно топлине и нежности, односно управо онако како овај важан период у одрастању и захтева. Поред родитељског, Миљана има и вишегодишње професионално искуство у бављењу дечјим развојем. Радећи као психолог у једној предшколској установи у Београду, она се свакодневно сусретала с тешкоћама у прилагођавању деце на вртић, па отуда причу о Глиши можемо препоручити као један од начина на које можете да приступите решавању овог проблема. Први корак у савладавању страха од напуштања породичног дома јесте управо упознавање са непознатим, односно представљање детету новог окружења, као и активности које га у том окружењу очекују. У оквиру припрема за полазак у вртић овакав приступ у великој мери може олакшати адаптацију детета, па и родитеља, новонасталој ситуацији.
Како сте дошли на идеју за ову причу?
Дуго година сам радила као стручни сарадник психолог у Предшколској установи Чукарица. Једна од важних тема која се циклично понављала сваке године са уписом нове деце у вртић је њихова адаптација или прилагођавање. Сам тај процес је некада буран и чинило се да је важно у њега уткати све што доприноси континуитету дечијег искуства пажње, нежности и бриге одраслих код куће и у вртићу. Чинило се да је важно да се тај континуитет и види, да га дете може осетити и препознати у васпитачу, али и у соби у којој борави. Отуда сакупљање породичних прича, слика, омиљених играчака, њихово уношење у простор вртића… Тако сам дошла на идеју да прича која се тиче поласка у вртић и те како може допринети тој спони између куће и вртића, и осећају сигурности. Желела сам да прикажем како је важно да комуникација и поверење између одраслих који брину о детету (васпитача и родитеља) тече у оба смера и да је дете надограђује и богати својом аутентичношћу, што у овој причи меда Глиша и чини.
Полазак детета у вртић је велики догађај у животу једне породице. Како ова књига може да помогне родитељима чија деца имају отпор према вртићу?
Читајући ову сликовницу заједно са децом, добијамо прилику као родитељи да разговарамо о осећањима, понашању која испољава симпатични меда због одбијања поласка у вртић. Можемо видети како је меда уз стрпљиву и усаглашену подршку одраслих победио страх од одвајања. Такође, читање сликовнице може бити и позив да се разговара о осећањима и поласку у вртић самих родитеља. Нека деца ће се можда идентификовати са овим главним јунаком и сама пожелети да напишу са родитељима писмо новим васпитачима, прошетају до свог вртића и фотографишу, на пример, његово двориште у којем ће се играти. Тако вртић полако постаје део дечијег искуства. Сликовница уједно може и васпитачима послужити као инспирација за осмишљавање подршке породици и деци при адаптацији.
Колико су илустрације Немање Ристића допринеле овој причи?
Илустрације Немање Ристића својом топлином, нежношћу и духовитошћу свакако доприносе да ова сликовница привуче пажњу и освоји симпатије најмлађих читалаца. Медведић Глиша, мама Боба, тата Медоња и цело Медведово путем ових илустрација могу постати деци и родитељима драги, блиски и надамо се, отворити им пут ка идентификацији у проналажењу снаге и идеја за превладавања отпора према вртићу.
Где родитељи најчешће греше, када је у питању адаптација детета на вртић?
Оно што је важно да родитељи знају јесте да дуго опраштање са дететом при уласку у собу вртића може повећати узнемиреност и детета и родитеља. Тренутак растанка је кризан, неопходно је да тада родитељи покажу емотивну стабилност, одлучност. Не препоручује се искрадање и сакривање, или да родитељ оде без поздрава. Саветује се доследно, кратко опраштање. Корисно је осмислити ритуални кратак поздрав који може укључивати загрљај, пољубац и речи нежности. Већина деце се примири и заигра након што родитељ оде. Нека деца током првих дана адаптације улазе у собу без отпора, заинтересована за нове играчке и другаре, да би се отпор и бурно реаговање појавили накнадно. То је тренутак када је дете увидело да је одлазак у вртић свакодневан, а у њему се још увек не осећа сигурно. Поред бурног реаговања, могу се појавити и буђење ноћу, ослабљен апетит, регресивни облици понашања (на пример дете тражи цуцлу коју је оставило) итд. Дешава се да родитељи тада “повуку децу из вртића“ како би их на неки начин заштитили. Ипак повлачења, осим када је дете болесно, могу довести до продужавања процеса прилагођавања. Важно је не повлачити дете из вртића када се овакве реакције појаве. Оне су углавном пролазног карактера и захтевају додатно емотивно ангажовање родитеља. Уместо повлачења из вртића важно је да родитељ одвоји више времена које ће по доласку из вртића провести са дететом у игри, мажењу, шетњи. Тако ће се смањити стрес и родитеља и детета, и задовољиће се потреба за сигурношћу и љубављу која је изражена у овом периоду прилагођавања. Такође у већини вртића постији план адаптације и организован боравак детета са родитељем у групи. Успостављање односа поверења између васпитача и родитеља је важно како би заједнички, усаглашено, пратећи дете приступили плану адаптације.
Како да се ми сами, као родитељи, суочимо са стресом који у нама производи адаптација детета? Да ли је то важно да бисмо били у стању да помогнемо детету?
Да, врло је важно да прво ми превладамо стрес изазван адаптацијом, како би помогли детету. Родитељима је тешко да проживљавају дечју патњу изазвану одвајањем од њих. Као мама могу додати да се након растанка са дететом које се адаптира на вртић, одвија права емотивна драма и у родитељу. Потребно је да разумемо да су можда неки страхови покренути у нама. Можемо пописати дилеме и питања и да о њима разговарамо са васпитачима, стручним сарадницима вртића и нама драгим особама. У разговору са члановима породице можемо заједно одлучити да адаптацију “води“ онај родитељ (старатељ) који процењује да ће узнемиреност детета емотивно стабилније превладати. Осим разговора можемо радити нешто што нас опушта, и адаптацију схватити као изазов из којег ће и наше родитељство изаћи оснажено. Повећаћемо капацитет за прихватање дечјих емоција и њихову обраду, вежбаћемо стрпљење, смиреност, доследност, освестићемо колико нам је важно да поднесемо дечје емоције и да их вратимо деци, за почетак, тако да разумеју да оне нису страшне, да ће проћи.. а то чинимо кроз загрљај, нежност, речи разумевања и утехе.
Као неко са искуством у раду с малом децом, који узраст сматрате идеалним за полазак у колектив?
Страх од одвајања, или сепарациона анксиозност је развојни страх, што значи уобичајен и јавља се код већине деце на узрасту између 18 месеци и три године. Први знаци овог страха се могу појавити и раније, на узрасту од 9 месеци. Постоји претпоставка да ће се деца старијег узраста, око треће године, лакше адаптирати на вртић. То је зато што се сматра да би до тог тренутка требало, у највећој мери уз подршку родитеља, да превазиђу овај страх и стекну осећај сигурност у присутност родитељске бриге и љубави. Уколико се врхунац тог страха поклопи са поласком у вртић онда би прилагођавање могло трајати дуже. Пракса показује да ће се лакше адаптирати деца која су имала искуство одвајања од родитеља и која су искусила осећај сигурности и емоционалне блискости са више одраслих особа (на пример са родбином, бакама декама…). Такође, лакше ће се адаптирати деца која у свом искуству имају дружење са другом децом, која су охрабрена да се сама хране, облаче, чији је “ритам“ сличан оквирном ритму дана у вртићу (на пример време оброка, одмора…) и која уживају у игри, читању сликовница, певању песмица…