У нашем окружењу, реч конзервативан готово аутоматски изазива сумњу, а често и подсмех или одбацивање. У јавним расправама о образовању, користи се са дозом предрасуде – као да све што је традиционално значи застарело, круто, затворено за промене. Но, тај рефлексни негативни предзнак који се приписује конзервативизму у образовању заслужује озбиљну и аргументовану ревизију.
Јер, када погледамо где се данас заиста стиче знање и формирају личности које доспевају на најпрестижније универзитете света, намеће се једно суштинско питање: да ли је конзервативни приступ образовању, упркос свему, оно што још увек даје најбоље резултате?
Конзервативизам не значи застој, већ стабилност
Конзервативни приступ у образовању не значи одбацивање свих иновација. Он подразумева селективност и зрелост у прихватању нових идеја. Ослања се на провереност, снагу континуитета, концентрисано учење, ауторитет и дисциплину. Елитне школе попут Eton College-а у Енглеској, Harrow, Winchester, као и америчке школе попут Phillips Exeter, Andover и Choate, не одустају од модела у којем наставник има централну улогу, учење се темељи на озбиљном курикулуму, а правила понашања су јасна и строга.
Те школе не мењају методологију сваке школске године. Оне и даље верују у класичну књижевност, темељно читање и разумевање текста, учење кроз напор, понављање и јасно дефинисане циљеве. Наравно, и оне примењују савремене приступе – али не науштрб темеља, већ као допуну која има своје јасно место.
Строга правила, високи резултати
Један од упечатљивих примера конзервативног образовања у савременом контексту јесте Michaela Community School у Лондону, често названа “најстрожом школом у Британији”. У њој се учи напамет поезија, наставници се не прекидају, ученици седе усправно, а школски дан има јасно структуриранe рутине. За многе педагоге данашњице, овакав приступ може деловати сувише строг. Ипак, резултати говоре у прилог – ђаци из Михаеле постижу изванредне резултате на националним испитима, и то упркос (или управо захваљујући) строгом режиму, често долазећи из социјално угрожених породица. (Извор: Time Magazine, 2018)
Занимљиво је и истраживање из Израела (објављено у оквиру Центра за истраживање тржишта образовања), које показује да традиционални приступи имају снажан позитиван утицај на академска постигнућа, посебно код ученика из слабијих социоекономских слојева. У школама са јасно постављеним правилима, фронталном наставом и акцентом на фактографско знање, ученици су постизали боље резултате у поређењу са онима из школа које су форсирале искључиво тзв. иновативне методе и конструкцију знања кроз искуство. (Извор: CMRE UK)
Шта нам говоре примери елитних школа?
Ако су савремене методе универзални пут ка успеху, зашто их најелитније школе на свету не примењују у пуном обиму? Зашто се школе као што су Harrow, Winchester, Andover и Choate и даље ослањају на захтеван курикулум, строга правила и поштовање наставника као ауторитета?
Одговор се можда крије у једној једноставној истини: знање се не стиче забавом, већ трудом. Учење јесте и може бити занимљиво – али не увек лако. Деца, као и одрасли, често уче најдубље онда када се суоче с изазовом, када се тражи упорност, а не тренутна забава.
То не значи да игре, креативне методе и иновације немају своје место у настави – имају, и те како. Али кључ је у мери и сврси: оне не могу и не смеју заменити темељну писменост, концентрацију и вештину аргументације.
Наша транзиција и педагогија без темеља
У многим земљама које су прошле кроз транзицију, образовни системи покушавају да се модернизују увођењем савремених педагогија, често без јасне евалуације резултата. У неким случајевима, под паролом „школа мора бити занимљива“, уводе се модели учења који изостављају основне образовне циљеве – знање, континуитет, ред. Учитељ губи улогу ауторитета, а постаје искључиво „партнер“ или аниматор. Оцене постају више, а знање слабије.
И ту долазимо до парадокса: док ми напуштамо методе које су генерацијама доносиле резултате, елитне школе, које експерименте и новине могу увек себи да приуште, и даље тихо и доследно чувају принципе које ми олако одбацујемо.
Традиција је ослонац, а не препрека
Бити конзервативан у образовању не значи бити затворен за ново. То значи знати разлику између ефикасне иновације и помодарства. Образовање не сме бити експеримент без последица.
Оно није простор за олако одбацивање вредности које су се показале делотворнима. У времену које све чешће фаворизује површност, тренутну забаву и релативизацију знања, конзервативни приступ, у педагошком а не идеолошком смислу – са својим нагласком на дисциплини, знању, ауторитету и раду – постаје на неки начин ослонац и „тиха резерва смисла“. Ако најелитније школе света и даље верују у строга правила, захтеван курикулум и озбиљан однос према учењу, можда бисмо и ми, уместо подсмеха, могли да се замислимо над њиховим примером.
Традиција, наравно, није нешто што слепо треба следити, већ од ње узети оно најбоље. У исто време, признати да образовање не трпи површност. А разумевање те истине – то је, можда, најважнија лекција коју можемо пружити новим генерацијама.
Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности, ОШ „Вук Караџић“ Бор
Ставови аутора у рубрици Лични став су управо као што каже рубрика – лични и не одражавају нужно ставове редакције.