Свет се преко ноћи променио и ово би могла да буде савршена прилика да се редефинише учионица тако да постане боља за свакога, пише БиБиСи.
„Уколико будемо имали праву врсту визије и извoђња, могли бисмо радикално да преправимо наш образовни систем”, каже Раја Бидшари, образовна предузетница и експерт за технологију.
Наш актуелни образовни модел, заснован на наставницима који стоје испред реда клупа пуних ученика који би требало пажљиво да слушају, није се мењао деценијама.
И како часови у неким земљама крећу да се настављају после више недеља прекида, људи се питају шта можемо да научимо из искуства како бисмо из свега изашли јачи.
Чак и пре Ковида-19, с убрзаним променама у технологији, већ се расправљало о питању како можемо да уврстимо ово ново знање у наш образовни систем.
Вештачка интелигенција нам омогућује да предавање прилагодимо способностима сваког ђака понаособ и да се монотоне дужности пребаце са наставника на машине.
Виртуелна реалност, у међувремену, може да претвори учење у ангажовано и узбудљиво искуство.
Многим ученицима широм света је досадно и не уживљавају се у учење током изолације, каже Бидшари, која је и оснивачица и генерална директора „Овакадемија” у Дубаију и Канади, „али је многима од њих било досадно и нису се уживљавали ни у актуелни систем”.
Преосмишљавање школства
„Овакадеми” користи разноврсне онлајн и офлајн платформе за подучавање тема као што су размишљање о великој слици, радикална креативност, емпатија и саосећање, и етичко коришћење технологије.
Они се залажу за школски план и програм који је потпуно интердисциплинаран и за оцењивање ученика не кроз испите, већ кроз њихове пројекте, оно што створе и какав траг могу да оставе на свет.
„Тако ђацима учење постаје узбудљивије, зато што знају зашто уче”, каже Бидшари, а преноси БиБиСи.
„Морамо да осмислимо школе испочетка, не само као изоловане силосе у којима су деца заточена, већ као инкорпориране у простор у којем она могу да имају интеракцију са својим будућим послом”, додаје.
„Једна од позитивних страна ове кризе јесте да се сада ученици припремају за рад на даљину. Многи од њих граде сет вештина за вођење онлајн курса, дигиталну комуникацију, дигиталну сарадњу и потенцијални рад на пројектима.”
„Уколико школе буду то радиле како треба, заправо ће почети да припремају ђаке за рад у будућности.”
А могућности?
Међу 5,5 милиона ђака који су полагали завршне испите 2018. године у Бразилу, само 42 одсто њих имало је компјутер код куће, према анализи Касе Флуминенсе, невладине организације из Рија.
Деведесет одсто оних без компјутера били су из државних школа, 70 одсто су били црнци, а 65 одсто жене.
„Ови подаци крију читаве слојеве ненамирених потреба”, каже Јасмин Монтеиро, из Касе Флуминенсе. „Ђаци који не поседују компјутер често живе у становима са мало соба и не могу да нађу мирно место за себе да се сконцентришу и уче.”
Од многих се тражи да још и раде како би зарађивали новац, а они се често старају и о млађој браћи и сестрама или старијој родбини, нарочито девојке.
Иако смо још далеко од другачијег модела образовања, владе могу да искористе лекције научене током пандемије у потрази за бољим алтернативама, каже Бидшари.
„Један од начина да се почне експериментисање са тим решењима јесте да се она уврсте у ваннаставне активности један или два сата недељно”, каже она.
Владе би могле и да усвоје регулативу која омогућује моделе који су више интердисциплинарни и засновани на пројектима, а наставницима да омогуће професионални развој.
Масовно образовање можда никад неће постати радикални експеримент, признаје Бидшари, али могли бисмо да тежимо „спојеним моделима”, који ипак користе неке од бољих алтернатива.
„Тренутни систем је огромно наслеђе прошлости и требаће времена да се промени. Морамо да будемо стрпљиви”, каже она.
„Али нова нормалност за неке школе у свету биће прелазак на спојени модел, у ком ће ђаци моћи да раде много тога сами, а школе да се усредсреде на сарадњу, решавање проблема, повратне информације и социјализацију.”
Извор: BBC