Kolumna: Sunđeri i krede
Autor: Boris Jašović
Svakom dobronamernom žitelju ove zemlje, pašće na pamet sledeće pitanje – odakle moralno pravo bilo kome, uključujući tu i ministarstvo prosvete, da priča o sistemu vaspitanja i obrazovanja nakon pokušaja prodaje Železničke tehničke škole u Beogradu?! Pogotovo jer je i sam čin stavljanja škole na listu nepokretnosti koje je javni izvršitelj ponudio na prodaju, začuđujuće aberantan. I verovatno bez sličnog primera u civilizovanom svetu – da se jedna vaspitno-obrazovna ustanova iznese na prodaju kao da je u pitanju poslovni prostor ili napuštena zgrada bankrotiranog preduzeća…
Najpre je bez znanja profesora, đaka i roditelja izvršena procena zgrade u kojoj se decenijama unazad odvija vaspitno-obrazovni rad i iz koje su u svet radnih ljudi izašli tomovi generacija obrazovanih stručnjaka.
Potom je javni izvršitelj zgradu stavio na prodaju, zakazavši prvu javnu licitaciju za 24. januar 2018. Dva dana ranije, profesori slučajno saznaju (pošto ih prethodno niko nije obavestio), da se njihova škola prodaje, te oni već sutradan 23. januara obaveštavaju javnost o opskurnom saznanju. Istog dana ministar prosvete pred kamerama izjavljuje da je u pitanju GREŠKA te da profesori i đaci neće nikuda iz svog prostora. Sledećeg dana, javni izvršitelj odlaže prodaju na 60 dana dok se “greška” ne ispravi. (Nije precizirano u čiju korist?)
U trenutku ispisivanja ovih redova, u ranim poslepodnevnim časovima 8. februara 2018, greška još uvek nije ispravljena. (A izbori se bliže).
Sada se mnogi od vas pitaju o kakvoj je grešci reč i o čemu se ovde zapravo radi?
Odgovor će biti informativnog karaktera jer se Zelena učionica prvenstveno bavi vaspitno-obrazovnim temama a ne istraživanjima potencijalnih malverzacija u privredi.
Dakle, zgrada koja je 24. januara 2018. godine stavljena na prodaju nalazi se u vlasništvu države još od 1993. godine. U toj zgradi vaspitno-obrazovnu delatnost decenijama unazad obavljaju srednja Železnička tehnička škola i Visoka železnička škola strukovnih studija (koja se u ovom slučaju ne pominje – kao da ne postoji). Takođe, dva metra dalje od zgrade Železničke tehničke škole i Visoke železničke škole strukovnih studija, nalazi se zgrada Doma učenika srednje železničke škole (koja se, uzgred budi rečeno, ne prodaje). Tako ispada da zgrada srednje železničke škole (odjednom) ne pripada državi pa se prodaje, dok istovremeno zgrada doma učenika srednje železničke škole pripada državi te se ne prodaje. Čist nonsens što bi rekli stari Latini.
Ali, kao što je ministar prosvete Šarčević više puta izjavio pred televizijskim kamerama, radi se o grešci. Neko je zgradu Železničke tehničke škole (u kojoj se, ne zaboravimo to, nalazi i Visoka železnička škola strukovnih studija), “greškom” 2014. godine upisao u katastarske knjige kao privatno vlasništvo Železnica Srbije. Odnosno, kao privatno vlasništvo jednog od četiri preduzeća Železnica Srbije.
I tako… U pitanju je greška koja će biti ispravljena. Samo je pitanje kada i u čiju korist? Ali dok se to ne desi, treba postaviti naredno pitanje – kuda ide sistem vaspitanja i obrazovanja u državi Srbiji? I da li postoji državna strategija obrazovanja koja ne imitira zapadnjačke prakse vaspitanja i obrazovanja?
Ilustrativan (doduše negativan) primer predstavlja odnos države prema Železničkoj školi. Naime, zdravorazumski razmišljajući, bilo bi korisno i u strateškom smislu efikasno da ministar prosvete tesno sarađuje sa ministarkom saobraćaja – a u cilju strateškog jačanja Železničke tehničke škole kako bi ova postala regrutni centar za osposobljavanje kadrova za rad na železnici.
Železnica je vrlo bitan sektor privrede i u skorijoj budućnosti će se neminovno razvijati. Pomenimo brze pruge prema Mađarskoj i Crnoj Gori te Beovoz koji za većinu Beograđana predstavlja slamku spasa na relaciji kuća-posao i obratno. Dakle, železnici su potrebni kadrovi, no ne i kadrovi obučavani na internim prekvalifikacijama i ubrzanim kursevima u trajanju od tri meseca.
Na žalost društva (ili u nečiju korist), Železnice Srbije upravo to i rade – nekritički imitiraju zapadnjačke prakse. Prisetimo se u tom smislu klasika sociološke misli, Francuza Gabriela Tarda koji je tvrdio da imitacija predstavlja vrstu mesečarstva. Somnambulizam, veli Trad, ima korene u superiornosti osećaja i duha koji magnetizuje, očarava, inspiriše…
Železnice Srbije su izgleda toliko očarane praksama nemačke železnice koja forsira kursadžijski tip obrazovanja železničkog kadra, da su poverovale kako im Železnička tehnička škola uopšte ne treba. Čak je neko, pod uticajem somnambulizma, počinio grešku te je umesto škole video običnu (ničiju) zgradu i prepisao je sebi! Ali, odgovornost je takođe i na ministru prosvete Šarčeviću i ministarki saobraćaja Mihajlović koji zajedničkim snagama treba da leče odgovorne sa Železnice od jalovog somnambulizma. Naročito jer i nemačka železnica propada pod teretom stručnjaka napajanih na vrelima kursadžijskog tipa obrazovanja.
Naime, usred skandala oko pokušaja prodaje železničkih škola (srednje i visoke) u centru Beograda, došli su preko privredne komore Nemačke u Srbiju ljudi sa nemačke železnice kako bi uspostavili saradnju sa Železničkom tehničkom školom! Shvatili su da ubrzane obuke i kursevi ne priliče ozbiljnom sistemu (kao što je železnički), te su se brže-bolje dali u potragu za školovanim i obrazovanim kadrovima.
I put ih je naveo u Srbiju – jedinu valjda zemlju na svetu u kojoj Železnička škola ne treba Železnici.
Šta reći nakon ovoga a ne zaridati.
U međuvremenu, dok tragamo za rupčićem kojim ćemo otresti suzice sa obraza svojih, zapitajmo se da li pokušaj prodaje zgrade škole (u ovom slučaju dve škole – srednje i visoke), predstavlja krah dosadašnjih priča o ugledu obrazovanja u Srbiji? (Vaspitanje kao najširi pedagoški proces gotovo niko i ne spominje).
Naime, obrazovanju se ugled ne može obezbediti kopipejst reformama obrazovnog sistema! Još se manje može obezbediti prodavanjem škola! A svakako se ugled obrazovanju ne može obezbediti nipodaštavanjem školovanih stručnjaka za koje nema mesta u privrednom sistemu Srbije, ali ima u železničkom i zdravstvenom sistemu Nemačke.