Колумна: Сунђери и креде
Аутор: Борис Јашовић
Тог октобарског дана, Министар је деловао неуобичајено ведро. Ушетао је у канцеларију већ након трећих петлова и задовољно зазвиждукао тему из Коцка, коцка, коцкице. Затим је окренуо секретарицу и љубазно јој наложио да му хитно позове некога из правне службе. Неколико тренутака касније, Неко из правне службе заиста је седео на тапацираној столици директно наспрам Министра и љубопитљиво га посматрао.
Министар се накашљао, колико да прочисти грло, а онда строго али правично приупитао: “И добро, шта ћемо на концу предузети поводом сиротих малих филозофа чији ћемо предмет ускоро избацити из средњих стручних школа?”
Неко из правне службе размисли тренутак-два а затим рече: “Па могу предавати грађанско васпитање заједно са географима, хемичарима, археолозима, ботаничарима, математичарима, дрвопрерађивачима, молекуларним биолозима, астрофизичарима, тифлолозима, соматопедима, андрагозима, олигофренопедагозима, тесарима, месарима, информатичарима…”
“Да, да, тако је“, сложио се Министар. „Узгред, не чини ли вам се да смо малко претерали са бројчаним стањем профила који могу предавати овај веома битан предмет?”
“Изузмемо ли чињеницу да грађанско васпитање једино не могу предавати случајни пролазници без факултетске дипломе који су се затекли у близини школе – онда свакако нисмо претерали”, спремно је одговорио Неко из правне службе.
Кратка станка.
“Ех, та дивна рационализација”, занесено (више за себе) изусти Министар. “Колико ли ћемо само дивних предмета, попут филозофије, прогнати из средњих стручних школа? Колико ли ћемо марљивих наставника општеобразовних предмета изгурати из система образовања и васпитања – директно на улицу? Све, дабогме, у складу са хуманом стратегијом ММФ-а. Уосталом, премијер се баш залепио за идеју увођења дуалног образовања по швајцарском моделу, па га је сада готово немогуће одлепити од ње”.
“Нису само сироти мали филозофи у питању, господине Министре”, рече најзад Неко из правне службе. “Ту су такође и сироти мали социолози”.
“Да, да – али њих смо бар на време пошашољили по табанима”.
“?”
“У пренесеном заначењу, ако ме разумете. Хоћу да кажем како смо социологе ипак некако задржали у систему пошто смо од устава и права грађана и социологије скарабуџили један предмет под називом социологија са правима грађана. На тај начин смо елиминисали устав и (сасвим извесно) социологију, те увели гланц нови предмет за који, бићу потпуно искрен, још увек не постоји уџбеник”.
“Зар је питање уџбеника најбитније?”, изненађено ће Неко из правне службе.
“Није. Најбитније је премијерово двоструко задовољство поменутим решењима. С једне стране, део сиротих малих социолога биће истиснут на биро рада, у складу с политиком рационализације јавног сектора по рецептури ММФ-а, док ће (с друге стране) добар део њих ипак остати унутар система. Претпостављам да вам је познато колико премијер поштује рад Макса Вебера – утемељивача социологије као модерне науке о друштву?”
“Да, свакако. А сада хоћете да олакшате и сиротим малим филозофима?”
“Тако је!”, ускликну с љубављу Министар. “Посебно након сазнања да премијер изузетно цени и филозофа Талеса”.
“Јел’ то беше онај што обожава воду?”
“Баш тај”
Кратка станка.
“Значи, Београд на води” – помисли у себи Неко из правне службе.
“С тим у вези”, настави Министар, “паде ми на памет генијална замисао. Зашто, примера ради, не бисмо омогућили и филозофима да предају социологију са правима грађана? Социологија, филозофија, пејзажна архитектура, менаџмент – све вам је то једно те исто. Ако смо омогућили да грађанско васпитање предаје ко хоће – зашто на исти начин не бисмо унаказили и социологију са правима грађана?”
“Дивна идеја, господине Министре – изузмемо ли реалну могућност побуне социолога”, забринуто ће Неко из правне службе. “Елем, социолози би с пуним правом могли тражити да предају филозофију у гимназијама – будући да поседују диплому с печатом Филозофског факултета?!”
“Ха, ха, ха, ма хајте молим вас!”, насмеја се од срца Министар. “Кад су се то социолози па бунили? Не рачунате ваљда неколико усамљених протесних нота и отворених писама упућених мом претходнику поводом предлога да се укине грађанско васпитање?”
“И то што кажете”, сложи се напослетку Неко из правне службе. “Па шта нам онда налажете?”
“Да хитно донесете Правилник о допуни претходног Правилника о степену и врсти образовања наставника из општеобразовних предмета у стручним школама!”
“Мислите да…”, загрцну се Неко из правне службе као да је угледао привиђење Жарка Обрадовића.
“Наравно да мислим”, рече Министар. “Дописаћете као у претпретходном Правилнику из 2015. године, да социологију са правима грађана могу предавати и филозофи и политиколози (сви смерови осим социјалног рада, социјалне политике и новинарског смера) – и мирна Бачка…”
“Али, то је један смер!”, побуни се Неко из правне служне. “Мислим на социјалну политику и социјални рад”.
“Не лупетајте!”, дрекну Министар срдито. “Само напишите како сам вам наложио!”
“А Национални просветни савет? Шта ће они рећи на све то? И сами знате да смо са њима на хладноратној нози – нарочито од када је математичар из Двери преузео место председавајућег”.
Министар нехајно одмахну руком: “Само ви напишите да се у члану 2, тачка 7) после тачке (2) додају подтачке (2а) и (2б) које гласе: (2а) дипломирани политиколог (свих смерова изузимајући смер социјални рад, социјална плитика и новинарски смер) и (2б) дипломирани филозоф”.
“То је све?”
“И потрудите се да измена буде објављена у Просветном гласнику најкасније до 6. децембра 2016. године”.
“У реду”, потиштено (на ивици суза), прошапта Неко из правне службе.
“Дедер, дедер, па шта је сад то?”, брижно ће Министар. “Какве су то сузе? Нисте ваљда већ заборавили на бонус у виду стимулације који ће припасти вредним државним службеницима? На крају крајева, новогодишњи шопинзи још нису завршени”.
“Ма, то је у реду, господине Министре – али је такође у реду и оно што је стајало у претходном Правилнику о степену и врсти образовања наставника из општеобразовних предмета у стручним школама, који смо донели августа 2016. године. Према поменутом Правилнику, ако се сећате, социологију са правима грађана могли су предавати искључиво социолози и правници – што је крајње коректно узмемо ли у обзир чињеницу да су се поменути профили и бавили социологијом и уставом”.
“Не будите тако малодушни, драго дете. Искривимо малчице правилник а ви одмах падате у очајање. Битно је да Министарство доноси сасвим исправне одлуке (иако каткада малчице искривљене), без икаквог отпора јавности – укључујући ту и просветне раднике. У том контексту поставићу вам следеће питање – шта је од изузетне важности за ову нашу малу (да је тако назовем) заверу у вези социологије са правима грађана?”
“Овај…”
“Семе раздора које ћемо посејати, драго дете“, енергично ће Министар. „По сваку цену треба разбити осовину социолози-филозофи у средњим стручним школама. Питате се због чега? Одговор је једноставан – због тога што је поменута осовина заснована на узајамној солидарности из које у догледној будућности може изнићи бунт. А познато је да евентуални бунт представља озбиљну претњу владиним мерама штедње. Овако, социолози ће почети да гледају на филозофе као на отимаче њиховог властитог предмета – па ће и њихова веза пући попут мехура од сапунице”.
“Па то је сјајно, господине Министре!”, одушевљено ће Неко из правне службе. “Стратегија завади па владај”.
“Ето, видите како брзо капирате и још брже излазите из бедастоће”, задовољно ће Министар. “И што је најбитније – нико нам више не може пребацивати да Министарство не располаже провереним стратегијама за опоравак посусталог система образовања и васпитања?”
Тишина испуњена ишчекивањем.
„Онда, довиђења господине Министре“, рече напокон Неко из правне службе и запути се према канцеларији правне службе.
Министар у последњем тренутку успева да добаци следеће: „Размислите, молим вас, и о правним могућностима за разбијање осовине хемичари-физичари у средњим стручним школама!“
Неко из правне службе климну главом пре него што замаче за угао, а Министар брже-боље заузе позу Роденовог мислиоца.
„Намеће се једино питање – да ли физичарима дозволити да предају хемију, па укинути физику, или хемичарима омогућити да предају физику, а укинути хемију? Или још боље, створити још један гланц нови предмет под називом хемија са елементима физике – који ће предавати дипломирани биолози. Како било, не гине нам поновно кривљење правилника о степену и врсти образовања бла, бла, наставника из бла, бла, општеобразовних бла, бла предмета у стручним школама. Али, боже мој – што се мора није тешко. Рационализација трпети не сме“.
Борис Јашовић