У мору школских наслова који често пролазе као пука обавеза, Чеховљева приповетка „Чиновникова смрт“ остаје запањујуће жива, провокативна и дубоко актуелна, иако је написана пре више од једног века. Њена сажета форма крије сложене слојеве значења који тек у зрелом читању долазе до пуног изражаја – и управо због тога заслужује пажњу наставника, методичара и тумача књижевности.
Ова кратка прича уместо тумача који ће је „објаснити“ ученицима, тражи читаоца који ће имати слуха за њене тишине, за психолошке нијансе, за апсурд који се одвија у најобичнијем друштвеном гесту. За наставника који жели да ученике води дубље од фабуле, потребна је способност да препозна у овој причи и анегдотску лакоћу и егзистенцијалну тежину, и хумор и трагику, и реализам и уметничку субјективност.
Уколико је циљ наставе књижевности да обликује осетљивост за психолошке и друштвене механизме, онда „Чиновникова смрт“ представља ненадмашан текст. Она омогућава ученицима први сусрет са многим појмовима – страх од ауторитета, губитак самопоуздања, апсурд, интернализована репресија, егзистенцијална криза – али под условом да наставник сам уме да уочи дубину текста који је по дужини можда занемарљив, али је по сложености готово кристалне структуре, у којој је свака реч значајна.
Зато ова анализа, осим што пружа додатну интерпретацију, покушава да понуди интелектуални и методички оквир за разумевање приповетке „Чиновникова смрт“ као дела које се не исцрпљује школском обрадом, већ тек почиње да живи у озбиљном читању.
Антон Павлович Чехов, један од најзначајнијих руских и светских приповедача, мајстор је кратке прозе у којој спаја реализам са финим психолошким нијансирањем ликова и иронијом. Његова новела „Чиновникова смрт” (1883) одлично илуструје ове карактеристике, истовремено нудећи слојевиту анализу људске подређености, бирократије и егзистенцијалне тескобе.
Структура и нарација
Чехов користи једноставну и економичну приповедну структуру са јасним узрочно-последичним током радње. Новела је сажета и ефектна: чиновник Иван Дмитрич Червјаков, у једној готово обичној сцени у театру, несмотрено кине и попрска генерала Брижалова, након чега га обузима опсесиван страх од могућих последица тог инцидента. Читав радња врти се око покушаја да се извини генералу, али што више инсистира, то ситуација постаје апсурднија, кулминирајући Червјаковљевим изненадним падом и смрћу.
Приповедач користи објективну (треће лице) свезнајућу перспективу, али са изразитим фокусом на Червјаковљеву унутрашњу психолошку динамику. Ова техника омогућава иронијско дистанцирање од јунака, чиме Чехов постиже ефекат суптилне друштвене сатире.
Мотиви
Новела садржи неколико кључних аспеката:
Апсурд бирократског менталитета и друштвене хијерархије – Червјаков је оличење малог чиновника заробљеног у строгим друштвеним правилима и потчињености вишим инстанцама. Смрт није последица физичког напора или болести, већ психичког притиска и панике због прекршених конвенција.
Људска подређеност и осећај ништавности – Главни јунак је парадигма човека који свој идентитет гради искључиво кроз однос са ауторитетом, што га чини немоћним и рањивим. Његова смрт симболизује крај индивидуе која не постоји изван задатих друштвених оквира.
Иронија и гротеска – Иако новела делује хумористично у својој премиси, она је заправо дубоко трагична. Червјаковљев страх је крајње ирационалан, али уједно и разумљив у контексту друштва где бирократска субординација гуши сваки осећај личне аутономије.
Поетика Чехова: реализам и психолошка анализа
Чехов је познат по томе што у својим делима спаја класични реализам са импресионистичким нијансама психолошке интроспекције. У „Чиновниковој смрти” користи:
Минимализам у изразу – Нема сувишних описа, већ се атмосфера гради кроз дијалоге и унутрашње монологе јунака.
Психолошки реализам – Червјаковљева ментална стања и емотивни преокрети приказани су у кратким, али изузетно ефектним пасажима.
Антиклимакс и изненадни завршетак – Уместо очекиване моралне поуке, новела завршава наглом и гротескном смрћу, што додатно подвлачи апсурдност ситуације.
Психолошка анализа лика Червјакова
Антон Павлович Чехов у овој новели, рекли бисмо, мајсторски слика психолошки портрет ситног чиновника Ивана Дмитрича Червјакова, чија судбина постаје парадигматска слика људи заробљених у друштвеним механизмима хијерархијске потчињености и егзистенцијалног страха. Анализирајући овај лик кроз призму друштвене условљености, индивидуалних особина и психоаналитичких теорија, може се уочити вишеслојна повезаност између социјалних структура и унутрашњег доживљаја појединца.
Друштвена условљеност и притисак механизама хијерархије
Червјаковљев страх, који кулминира психофизичким сломом и смрћу, директна је последица ригидне друштвене структуре царске Руске империје. Као типичан представник ниже бирократије, он је обликован строгим хијерархијским поретком који намеће послушност и страхопоштовање према надређенима. Његова потреба да се бескрајно извињава генералу Брижалову, након што га је случајно попрскао у позоришту, на први поглед је знак личног осећаја кривице, али је у исто време то и рефлекс дубоко укорењеног осећаја инфериорности пред ауторитетом.
Немоћ да сагледа реалне пропорције ситуације показује како друштвени механизми функционишу – чиновник је толико уплашен (пре свега надређених) да се његов ум не може ослободити тог зачараног круга, иако генерал врло јасно показује да му инцидент није од значаја. Овде се може препознати феномен интернализоване репресије, како га описује Мишел Фуко – моћ друштвених норми не делује само споља, већ постаје део унутрашње психе субјекта, условљавајући реакције и обликујући његово понашање.
Индивидуална психолошка структура и симболика презимена
Червјаков, осим што је производ друштвеног притиска, поседује и личне црте које га чине посебно подложним овом притиску. Његово презиме („червјак“ на руском значи црв) асоцира на слику бића које је сићушно, беспомоћно и гази га свако ко то пожели. Ова симболика сугерише урођену понизност и слабост карактера, за коју се не може рећи да је само последица спољашњих фактора, већ део психолошког склопа.
У овом контексту, може се повући паралела са Јунговим концептом сенке – Червјаков никада не изражава љутњу или бунт, већ у потпуности потискује било какву агресију, окренувши је против себе. Понизност и стална потреба за одобравањем представљају суштински конфликт између унутрашње несигурности и социјалних очекивања.
Психоаналитички приступ: опсесивно-компулзивни механизми и неуроза
Ако лик Червјакова посматрамо кроз психоаналитичку призму, његово понашање може се тумачити као манифестација опсесивно-компулзивне неурозе. Фројд је ову врсту неурозе повезивао са осећањем кривице и несвесним страхом од казне, што се јасно види у Червјаковљевом случају. Његово бескрајно извињавање генералу подсећа на ритуално понашање карактеристично за опсесивне неуротичаре – сваки пут када генерал покаже равнодушност, Червјаков осећа потребу да понови извињење, као да очекује неку врсту симболичког разрешeња свог унутрашњег конфликта.
Такође, може се анализирати његова инфантилизација, тј. неспособност да се носи са реалним ситуацијама на зрео начин. Ова подређеност и немоћ могу се повезати са Фројдовим концептом Очеве фигуре – генерал Брижалов постаје симбол ауторитета који га несвесно подсећа на родитељску фигуру којој мора да се додвори како би избегао казну.
Егзистенцијални аспект: смрт као крајњи излаз из апсурда
Червјаковљева смрт, која делује гротескно и иронично, може се интерпретирати и кроз призму егзистенцијализма, посебно у контексту апсурдне ситуације како је описује Албер Ками. Потреба за извињењем, иако објективно бесмислена, постаје питање живота и смрти – његово постојање је толико дефинисано спољашњим нормама да, када се суочи с неразрешивим конфликтом (одсуством опраштања које никада није ни било потребно), комплетан психички систем колабира.
Сартров концепт погледа Другог овде је такође могућ – Червјаков не може да поднесе осећај да је виђен као неко ко је направио грешку, чак иако се та грешка не сматра важном. Он постаје заробљен у перцепцији коју замишља да други имају о њему, чиме се показује екстремна зависност од друштвених конвенција.
Иронија и психолошка суштина лика
Чеховљева прича о Червјакову истовремено је дубоко иронична и психолошки потресна. Иако се на први поглед чини као комична анегдота, у њеној сржи лежи сурова слика појединца који је потпуно изгубио аутономију и постао несвесни роб хијерархијских односа и сопствених неуротичних импулса.
Психолошка анализа овог лика показује да се његова судбина може тумачити кроз више теоријских оквира:
- Друштвено-културолошки – као жртва бирократског система који гуши индивидуалност.
- Психоаналитички – као пример опсесивно-компулзивне неурозе изазване дубоко интернализованим осећајем страха и кривице.
- Егзистенцијалистички – као фигура која доживљава апсурд властите егзистенције, немоћна да пронађе смисао изван друштвених норми које су је обликовале.
У крајњој линији, Червјаков је лик који се не може посматрати само као сатирична критика бирократског система, већ и као универзални пример појединца изгубљеног у сопственим неуротичним обрасцима, неспособног да ослободи свој идентитет од погледа Другог.
Импресионистички елементи у прозном стилу Чехова
Иако Чехова не сврставамо директно у књижевне представнике импресионизма, многи његови прозни и драмски текстови садрже елементе тог поетског усмерења. Импресионизам у књижевности одликује субјективан доживљај стварности, фрагментарност у приказу, фокус на унутрашња стања, као и сугестивни, лирски језик. Код Чехова, ове одлике, осим што представљају неку врсту стилских појачала, суштински су носиоци психолошке и драмске логике.
У новели „Чиновникова смрт“, импресионистички елементи су присутни пре свега у начину приказивања Червјаковљевог унутрашњег света:
- Сензибилно бележење тренутног утиска – од првог кијања у позоришту, преко разних етапа нелагоде, до кулминације у осећају срамоте и страха, читалац не прати рационални ток догађаја, већ унутрашње „сенке“ и психолошке „осветљења“ у свести јунака. Уместо аналитичког описа његовог стањаа, понуђена је серија импресија: „Глупо се осмехну“, „Почело га је мучити неспокојство“, „Више није осећао блаженство“ – што гради утисак слике у покрету.
- Нагласак на атмосфери и унутрашњем осећају – цела новела је прожетa тензијом, у којој не постоји објективна претња, већ растућа нелагода у уму главног јунака. Ова атмосфера је импресионистички флуидна, без јасних граница између стварног и умишљеног.
- Изостанак јасне поенте и моралног завршетка – уместо класичне структуре у којој се лик развија, учи или бива кажњен за конкретну кривицу, Червјаков умире као жртва властите психичке конструкције стварности. Такав завршетак делује ближе уметничком „утиску“ него логичној фабули.
- Епизодичност и фрагментарност – Чехов се не бави ширим контекстом живота јунака, нити даје много информација о његовој прошлости или мотивацији. Он издваја један мали, готово баналан догађај, али кроз призму доживљаја он постаје егзистенцијално пресудан. Тај поступак је блиско повезан са сликарским импресионизмом: приказати светлост у одређеном тренутку, не „ствар“ него „осећај ствари“.
Чехов и импресионистички приступ у ширем опусу
Овај начин приказивања налазимо и у другим Чеховљевим делима:
- У приповеткама као што су „Туга“ или „Досадна прича“, лик је често приказан кроз емоционалне сензације, а не кроз поступке или заплете.
- У драмама као што су „Три сестре“ или „Вишњик“, радња је успорена, атмосфера преовладава над заплетом, а унутрашње промене лика често нису експлицитне – већ се само наслућују, као тонови у слици.
У том смислу, за Чехова се не може рећи да је импресиониста у програмском или стилском смислу као што су то сликари Моне или Реноар, али његов литерарни поступак почива на сличном начелу: фокус није на догађају, већ на утиску који тај догађај оставља у свести јунака.
„Чиновникова смрт” је једна од оних кратких прича које, упркос сажетој форми, остављају дубок утисак и изазивају сложене интерпретације. Чехов мајсторски приказује психолошки распад лика под теретом баналне ситуације, користећи технике које су блиске импресионистичком сензибилитету. Комбинујући реализам, иронију, психолошку дубину и поетску дискретност, Чехов успева да кроз судбину једног чиновника прикаже трагику људске рањивости у свету формалних структура, празних ауторитета и унутрашњих страхова.
Аутор је проф. српског језика и књижевности из Бора
Напишите одговор