Када Шведска академија награди писца попут Ласла Краснахоркаија, то је увек знак да књижевност поново потврђује свој највиши смисао – у коме је језик, осим што је средство комуникације, и поље отпора и метафизичког преиспитивања. Мађарски романописац, познат по делима „Сатантанго“, „Меланхолија отпора“ и збирци прича „Иде свет“ (последња два преведена су и код нас), један је од ретких савремених аутора који је од књижевности направио духовну географију нашег света у којем се распадају темељи смисла.
Краснахоркаијев језик има особину која га приближава Кафки, Достојевском и Бекету, али у његовој прози све то бива растопљено у меланхоличном панонском пејзажу – бескрајном, блатњавом, без хоризонта. Реченице, дуге и спиралне, попут унутрашњих космичких монолога, изискују потпуну сабраност. Прича је заправо грађење визије света у којем се урушава смисао, али не и потрага за њим.
У роману „Меланхолија отпора“ Краснахоркаи ствара микрокосмос једног панонског градића који је истовремено и метафора света. Долазак циркуса са препарираним китом изазива лавину догађаја – од бесмисленог дивљења и радозналости, до потпуног хаоса који распирује тајанствени Кнез, симбол деструктивне енергије савременог човека. У средишту тог апокалиптичног вихора стоји Јанош Валушка, лик чије „кнеж-мишкиновске очи“ откривају невиност и способност чуђења, насупрот поретку похлепе и безумља.
У том свету нема светлости, само трајна, сива студ. Град у који долази циркус постаје огледало распаднутог друштвеног ткива. Кнез и госпођа Естер – оличења власти и манипулације – преузимају контролу над хаосом, а Краснахоркаи приказује како идеја „новог поретка“ увек настаје из рушевина смисла. „Меланхолија отпора“ је стога више од дистопије: то је алегорија о крхкости културе, о свету који више не верује ни у сопствену цивилизованост.
Наслов сам по себи јесте оксиморон – меланхолија и отпор не иду заједно, осим код бића које зна да је пораз коначан, али и да је предаја срамна. То је тачно место са којег Краснахоркаи пише: између безнађа и духовне упорности, између рушевина и наде да ће језик ипак сачувати траг људскости.
Збирка прича „Иде свет“, такође објављена у Србији, показује другу страну пишчеве поетике – тиху, контемплативну, али подједнако болно луцидну. Двадесет и једна прича води читаоца по местима која су расута по свету, али и по дубинама унутрашње географије књижевних ликова. То су људи који сањају о бекству, а не померају се; који желе промену, али су заробљени сопственим страхом и навиком. Сам наслов – „Иде свет“ – саркастично упозорава: свет иде, али они стоје.
У тим причама нема спектакла, нема заплета ни разрешења – само ритам живота који се не одвија, али траје. Краснахоркаи овде обликује поетику мировања, неку врсту егзистенцијалног пејзажа у којем се види како модерни човек, суочен с брзином света, у ствари остаје парализован. Управо та идеја – да је покрет света истовремено и његово самоуништење – чини ову прозу суштински антиутопијском, односно дистопијском.
За студенте књижевности и све који се питају шта од таквог писца могу научити, одговор није у „поруци“, већ у искуству читања. Краснахоркаи нас учи стрпљењу и пажњи. Учи нас да је језик – кад се отргне брзини и површности – способан да отвори нове просторе мишљења. У том свету ни хаос није коначан, јер изнад сваке таме лебди сенка смисла који још није до краја изгубљен.
Краснахоркаијева поетика је захтевна, али не елитистичка: она позива на отпор баналности. У времену у којем књижевност често постаје забава, он нас подсећа да читање може бити и духовни чин, и мисаона дисциплина. У томе је његова величина и разлог што ова дела – посебно „Меланхолија отпора“ и „Иде свет“ – заслужују да уђу у читалачки канон савременог образовања.
Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности из Бора