Kada Švedska akademija nagradi pisca poput Lasla Krasnahorkaija, to je uvek znak da književnost ponovo potvrđuje svoj najviši smisao – u kome je jezik, osim što je sredstvo komunikacije, i polje otpora i metafizičkog preispitivanja. Mađarski romanopisac, poznat po delima „Satantango“, „Melanholija otpora“ i zbirci priča „Ide svet“ (poslednja dva prevedena su i kod nas), jedan je od retkih savremenih autora koji je od književnosti napravio duhovnu geografiju našeg sveta u kojem se raspadaju temelji smisla.
Krasnahorkaijev jezik ima osobinu koja ga približava Kafki, Dostojevskom i Beketu, ali u njegovoj prozi sve to biva rastopljeno u melanholičnom panonskom pejzažu – beskrajnom, blatnjavom, bez horizonta. Rečenice, duge i spiralne, poput unutrašnjih kosmičkih monologa, iziskuju potpunu sabranost. Priča je zapravo građenje vizije sveta u kojem se urušava smisao, ali ne i potraga za njim.
U romanu „Melanholija otpora“ Krasnahorkai stvara mikrokosmos jednog panonskog gradića koji je istovremeno i metafora sveta. Dolazak cirkusa sa prepariranim kitom izaziva lavinu događaja – od besmislenog divljenja i radoznalosti, do potpunog haosa koji raspiruje tajanstveni Knez, simbol destruktivne energije savremenog čoveka. U središtu tog apokaliptičnog vihora stoji Janoš Valuška, lik čije „knež-miškinovske oči“ otkrivaju nevinost i sposobnost čuđenja, nasuprot poretku pohlepe i bezumlja.
U tom svetu nema svetlosti, samo trajna, siva stud. Grad u koji dolazi cirkus postaje ogledalo raspadnutog društvenog tkiva. Knez i gospođa Ester – oličenja vlasti i manipulacije – preuzimaju kontrolu nad haosom, a Krasnahorkai prikazuje kako ideja „novog poretka“ uvek nastaje iz ruševina smisla. „Melanholija otpora“ je stoga više od distopije: to je alegorija o krhkosti kulture, o svetu koji više ne veruje ni u sopstvenu civilizovanost.
Naslov sam po sebi jeste oksimoron – melanholija i otpor ne idu zajedno, osim kod bića koje zna da je poraz konačan, ali i da je predaja sramna. To je tačno mesto sa kojeg Krasnahorkai piše: između beznađa i duhovne upornosti, između ruševina i nade da će jezik ipak sačuvati trag ljudskosti.
Zbirka priča „Ide svet“, takođe objavljena u Srbiji, pokazuje drugu stranu piščeve poetike – tihu, kontemplativnu, ali podjednako bolno lucidnu. Dvadeset i jedna priča vodi čitaoca po mestima koja su rasuta po svetu, ali i po dubinama unutrašnje geografije književnih likova. To su ljudi koji sanjaju o bekstvu, a ne pomeraju se; koji žele promenu, ali su zarobljeni sopstvenim strahom i navikom. Sam naslov – „Ide svet“ – sarkastično upozorava: svet ide, ali oni stoje.
U tim pričama nema spektakla, nema zapleta ni razrešenja – samo ritam života koji se ne odvija, ali traje. Krasnahorkai ovde oblikuje poetiku mirovanja, neku vrstu egzistencijalnog pejzaža u kojem se vidi kako moderni čovek, suočen s brzinom sveta, u stvari ostaje paralizovan. Upravo ta ideja – da je pokret sveta istovremeno i njegovo samouništenje – čini ovu prozu suštinski antiutopijskom, odnosno distopijskom.
Za studente književnosti i sve koji se pitaju šta od takvog pisca mogu naučiti, odgovor nije u „poruci“, već u iskustvu čitanja. Krasnahorkai nas uči strpljenju i pažnji. Uči nas da je jezik – kad se otrgne brzini i površnosti – sposoban da otvori nove prostore mišljenja. U tom svetu ni haos nije konačan, jer iznad svake tame lebdi senka smisla koji još nije do kraja izgubljen.
Krasnahorkaijeva poetika je zahtevna, ali ne elitistička: ona poziva na otpor banalnosti. U vremenu u kojem književnost često postaje zabava, on nas podseća da čitanje može biti i duhovni čin, i misaona disciplina. U tome je njegova veličina i razlog što ova dela – posebno „Melanholija otpora“ i „Ide svet“ – zaslužuju da uđu u čitalački kanon savremenog obrazovanja.
Milan Stanković, prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora