Лагање се јавља у детињству већ око треће године живота. Деца имају потребу да мењају стварност (најчешће да идеализују) али то често прође неопажено или чак буде подржавано и хваљено (нпр. одрасли могу доживети симпатичним лаж детета да се одбранило пса величине краве).
Некада дечије лажи имају функцију добијања незаслужене награде (нпр. када дете каже родитељима да је добило петицу, а уствари је добило тројку јер зна да ће тада ићи у биоскоп), бега од казне (нпр. каже да није сломио вазу јер зна да ће бити кажњено) или потребе се некоме допадне (нпр. Ја сам то сам нацртао). Када је дете мало, оно на различите начине квалификује лажи у односу на то кога лаже. Нпр. Дете сматра да када лаже родитеље онда је то озбиљнија лаж, а када лаже вршњаке то није тако страшно. Важно је детету објаснити да је то и даље лаж, без обзира кога покушава да обмане.
Посебно је важна родитељска реакције на дететове лажи. Реакција родитеља на ситуацију у којој нису добили очекивани резултат или одговор представља полазну основу за продубљивање лажи код детета или насупрот тога за стварање односа поверења. Уколико је реакција родитеља на неочекивани исход од стране детета бурна и непримерена, дете ће се бранити од исте лажима.
Важно је створити однос поверења! Дете неће имати потребу да лаже уколико унапред зна да ћете заједно доћи до решења и да ће ваша реакција бити сталожена. Нпр. уколико је дете добило лошу оцену, важно је да му кажете да је то резултат његовог труда односно нерада као и да је потребно да уложи више напора како би постигао бољи резултат. Тако детету шаљете поруку да је важно трудити се, бити вредан и учити а да притом не стављате оцену у фокус јер су знање и труд веће вредности. На тај начин развијате мотивацију код детета и веће су шансе да ће се дете постидети и наредни пут уложити већи напор. Ако бисте насупрот оваквој реакцији викали, одузели ствар до које му је стало, укинули дружење и сл. већа је шанса да ће дете бити у отпору и да ће имати потребу да лаже. Негативизам буди негативизам, напад изазива одбрану и онда долазите у ситуацију да се вртите у круг и имате утисак да сте у безизлазној ситуацији и да сте лош родитељ.
Размислите о следећој ситуацији. Свима се десило да смо некада нешто разбили/поломили/поцепали. Сетите се својих реакција! Како сте реаговали и шта сте урадили у тој ситуацији? Да ли сте одмах пријавили шта се догодило, лепили предмет, оптужили некога другог да је то урадио, склонили да нико не види и правили се као да немате представу о чему се ради? Коме од вас се то догодило потпуно случајно? Некада се заиста грешке дешавају без свесне намере да их начинимо. Детету се случајно може догодити да неку ствар оштети, а тада је важно да размишљамо да ли се повредило, уплашило… У таквој ситуацији прво питамо дете да ли се посекло, како се то догодило а потом му кажемо да верујемо да ће следећи пут бити спретније. Много већу штету можемо направити непримереном реакцијом него што је то уништавање неког материјалног предмета.
Честе су и лажи код деце са циљем уклапања у вршњачку групу. Како су се захтеви генерално повећали у свим сферама живота, то није поштедело ни вршњачке односе. У данашње време деца смишљају разне изазове за вршњаке који представљају одраз лојалности, вршећи притисак на акције које нису примерене (нпр. изазивање наставника, подметање “замки” супротним таборима, крађа и др.). Како је једна од основних потреба људи да буду прихваћени од стране социјалне средине, деца која немају довољно самопоуздања и несигурна су у себе веома лако пристају на овакве инпуте само да би добили своје месте у друштву. Овакве сутуације су веома тешке како за дете тако и за родитеље. Овде је такође важно да родитељ разуме разлику између “желим да ме прихвате” и “бахат сам, па шта”. Тада је потребно да дете сноси последицу за учињено (не)дело. Важно је да се “казна” увек односи и буде у вези са конкретном ситуацијом. Нпр. уколико је увредило наставника, могућа казна може бити јавно извињење пред њим и другим ђацима, а не да то буде 5 дана без компјутера. Увек треба узети у обзир опште карактеристике детета. Уколико неко понашање у једној ситуацији значајно одступа од свакодневног понашања, потребно је испитати мотиве такве промене.
Увек је потребно имати на уму да уколико дете настави да се служи лажима у сврху “решавања ситуације”, оне постају образац понашања и остају ускладиштене и у одраслом периоду. Такво понашање је знак недовољне зрелости и немоћи особе да се избори са ситуацијом на нивоу одговорне одрасле особе.
Аутор: Маја Антонић, Породични психотерапеут и Дечији интегративни психотерапеут на супервизији. Оснивач је удружења “Прича о вили” са жељом да родитељи и деца на једном месту добију свеобухватну стручну подршку за унапређење породичног функционисања и јачање менталног здравља сваког њеног члана.