Laganje se javlja u detinjstvu već oko treće godine života. Deca imaju potrebu da menjaju stvarnost (najčešće da idealizuju) ali to često prođe neopaženo ili čak bude podržavano i hvaljeno (npr. odrasli mogu doživeti simpatičnim laž deteta da se odbranilo psa veličine krave).
Nekada dečije laži imaju funkciju dobijanja nezaslužene nagrade (npr. kada dete kaže roditeljima da je dobilo peticu, a ustvari je dobilo trojku jer zna da će tada ići u bioskop), bega od kazne (npr. kaže da nije slomio vazu jer zna da će biti kažnjeno) ili potrebe se nekome dopadne (npr. Ja sam to sam nacrtao). Kada je dete malo, ono na različite načine kvalifikuje laži u odnosu na to koga laže. Npr. Dete smatra da kada laže roditelje onda je to ozbiljnija laž, a kada laže vršnjake to nije tako strašno. Važno je detetu objasniti da je to i dalje laž, bez obzira koga pokušava da obmane.
Posebno je važna roditeljska reakcije na detetove laži. Reakcija roditelja na situaciju u kojoj nisu dobili očekivani rezultat ili odgovor predstavlja polaznu osnovu za produbljivanje laži kod deteta ili nasuprot toga za stvaranje odnosa poverenja. Ukoliko je reakcija roditelja na neočekivani ishod od strane deteta burna i neprimerena, dete će se braniti od iste lažima.
Važno je stvoriti odnos poverenja! Dete neće imati potrebu da laže ukoliko unapred zna da ćete zajedno doći do rešenja i da će vaša reakcija biti staložena. Npr. ukoliko je dete dobilo lošu ocenu, važno je da mu kažete da je to rezultat njegovog truda odnosno nerada kao i da je potrebno da uloži više napora kako bi postigao bolji rezultat. Tako detetu šaljete poruku da je važno truditi se, biti vredan i učiti a da pritom ne stavljate ocenu u fokus jer su znanje i trud veće vrednosti. Na taj način razvijate motivaciju kod deteta i veće su šanse da će se dete postideti i naredni put uložiti veći napor. Ako biste nasuprot ovakvoj reakciji vikali, oduzeli stvar do koje mu je stalo, ukinuli druženje i sl. veća je šansa da će dete biti u otporu i da će imati potrebu da laže. Negativizam budi negativizam, napad izaziva odbranu i onda dolazite u situaciju da se vrtite u krug i imate utisak da ste u bezizlaznoj situaciji i da ste loš roditelj.
Razmislite o sledećoj situaciji. Svima se desilo da smo nekada nešto razbili/polomili/pocepali. Setite se svojih reakcija! Kako ste reagovali i šta ste uradili u toj situaciji? Da li ste odmah prijavili šta se dogodilo, lepili predmet, optužili nekoga drugog da je to uradio, sklonili da niko ne vidi i pravili se kao da nemate predstavu o čemu se radi? Kome od vas se to dogodilo potpuno slučajno? Nekada se zaista greške dešavaju bez svesne namere da ih načinimo. Detetu se slučajno može dogoditi da neku stvar ošteti, a tada je važno da razmišljamo da li se povredilo, uplašilo… U takvoj situaciji prvo pitamo dete da li se poseklo, kako se to dogodilo a potom mu kažemo da verujemo da će sledeći put biti spretnije. Mnogo veću štetu možemo napraviti neprimerenom reakcijom nego što je to uništavanje nekog materijalnog predmeta.
Česte su i laži kod dece sa ciljem uklapanja u vršnjačku grupu. Kako su se zahtevi generalno povećali u svim sferama života, to nije poštedelo ni vršnjačke odnose. U današnje vreme deca smišljaju razne izazove za vršnjake koji predstavljaju odraz lojalnosti, vršeći pritisak na akcije koje nisu primerene (npr. izazivanje nastavnika, podmetanje “zamki” suprotnim taborima, krađa i dr.). Kako je jedna od osnovnih potreba ljudi da budu prihvaćeni od strane socijalne sredine, deca koja nemaju dovoljno samopouzdanja i nesigurna su u sebe veoma lako pristaju na ovakve inpute samo da bi dobili svoje meste u društvu. Ovakve sutuacije su veoma teške kako za dete tako i za roditelje. Ovde je takođe važno da roditelj razume razliku između “želim da me prihvate” i “bahat sam, pa šta”. Tada je potrebno da dete snosi posledicu za učinjeno (ne)delo. Važno je da se “kazna” uvek odnosi i bude u vezi sa konkretnom situacijom. Npr. ukoliko je uvredilo nastavnika, moguća kazna može biti javno izvinjenje pred njim i drugim đacima, a ne da to bude 5 dana bez kompjutera. Uvek treba uzeti u obzir opšte karakteristike deteta. Ukoliko neko ponašanje u jednoj situaciji značajno odstupa od svakodnevnog ponašanja, potrebno je ispitati motive takve promene.
Uvek je potrebno imati na umu da ukoliko dete nastavi da se služi lažima u svrhu “rešavanja situacije”, one postaju obrazac ponašanja i ostaju uskladištene i u odraslom periodu. Takvo ponašanje je znak nedovoljne zrelosti i nemoći osobe da se izbori sa situacijom na nivou odgovorne odrasle osobe.
Autor: Maja Antonić, Porodični psihoterapeut i Dečiji integrativni psihoterapeut na superviziji. Osnivač je udruženja “Priča o vili” sa željom da roditelji i deca na jednom mestu dobiju sveobuhvatnu stručnu podršku za unapređenje porodičnog funkcionisanja i jačanje mentalnog zdravlja svakog njenog člana.