Да, навикавај га на руке!

јун 18, 2014

Одмах морам да кажем – не волим ту чувену реченицу. Ма, не подносим је. Не разумем је и никада је нећу разумети. А опет, из неког разлога, сви добронамерни пролазници и познаници имају потребу да новопеченој мајци уделе баш овај “магични” савет. Бум! Не навикавај га на руке и све ће бити супер! Као да су руке узрок свих проблема! Е па не слажем се и готово!

majka_beba_devart
Прво сам појам “размажена беба” мени пара уши. Како то беба може бити размажена и како се то беба васпитава, о томе ћемо другом приликом. Хајде сада да се мало замислимо над тим озлоглашеним навикавањем на руке.

У почетку, беба плаче када јој нешто треба. Бебине потребе се своде на следеће: гладна је или жедна, мокра јој је пелена, спава јој се, нешто је боли, или јој треба нежности. Из неког разлога, старији облик неговања деце у ваљане разлоге сврставао је само прва четири. Ако би беба била сита, сува, мирна на осталим пољима, њен плач би се тумачио као знак размажености или чак безобразлука (чула сам својим ушима). Та иста беба је девет месеци била константно уз своју маму – осећала њен мирис, слушала откуцаје њеног срца и уживала у топлини маминог тела. Сада, одједном отргнута од ње, има потребу за мајчином близином. И често је тражи. Плачем – јер другачије не зна. Оно што мајкама природно долази је да на плач бебе реагују, да је загрле и умире. Из неког разлога се саветују да то не треба радити.

Шта се догађа у бебиној главици ако је пуштате да плаче? Прво што се сигурно не догађа је да јој “расту плућа”, “јачају гласне жице”, “расте срце”, и слично. Она у тренуцима када плаче, а мама не реагује, схвата да на маму не може да се ослони. Да њен плач не добија никакву реакцију. Да маме нема када јој је потребна. И да, после неког времена ће престати да плаче, али не зато што је “научила” или се “васпитала”, већ зато што је схватила да нема коме да се обрати за близину и нежност.

Какве последице то може да остави на бебу? Не знам. Не сматрам да ће беба која је остављана да плаче имати неке страшне трауме, или поремећаје због тога што је нису довољно нунали. Али је сигурно да као мајка желим да градим однос присности, нежности и љубави са својим дететом. Увек се говори о васпитању о првог дана. А да ли се довољно говори о поверењу од првог дана? Желим да моје дете зна да ћу увек када сам му потребна да се створим поред њега и да му помогнем. И сад и заувек. И желим да му ту поруку усадим у малену главицу од првог дана.

Основна улога мозга је преживљавање. Мозак постоји и учи да бисмо живели (а не обрнуто) и ми све што учимо – учимо с тим циљем. Од првог дана. Због тога је осећај сигурности најважнија ствар коју можете пружити својој беби. Дете које се не осећа сигурно је под стресом и све своје активности усмерава ка извору своје нелагоде. Дете које је сигурно, ушушкано и зна да ће на његове потребе одмах бити одговорено – опуштено је, срећно, и спремно да истражује свет и развија своју интелигенцију. Загрљај и узимање детета у наручје онда када оно то жели, нарочито у првим данима, најбоља је ствар коју можете учинити за правилан развој своје бебе.

Шта даље, кад беба мало порасте, па постане свесна своје околине, наших реакција на њен плач? Родитељи и беба већ после неколико месеци почињу добро да се упознају. Често маме кажу да тачно науче шта који плач означава – постоји посебан за глад, за пуну пелену, за нервозу јер му се спава… И постоји плач који просто каже – носи ме! Д сада има ту фазу. Да ли је потребно да напомињем да сам га на сваки наговештај плача узимала у руке? Вероватно није, али ћу уз то додати да он због тога уопште није имао “навику” да се носа до бесвести, чега се многи родитељи плаше. Напротив, био је сигуран у себе и у моју близину, па би дуго знао сам да лежи у кревецу након буђења и посматра околину. Знао је да не мора да се дерња да би мама дошла, довољно је било да се огласи, да ме “позове”.

Сада је у фази када жели да га носим и то од мене тражи. Али не жели он да се носи да би мене мучио, већ због тога што открива колико је леп овај свет и жели да га што више упозна. Колико је само срећан када га носим по стану и причам му о свему што може да види, што му ухвати поглед! Ја сам му мама, моја улога је да му представим овај свет најбоље што могу. И носаћу га до бесвести, јер свако то ношење њему представља прозор у сазнања који га одушевљава. А и мене с њим, јер тада ствари видим његовим очима.
И још једно морам приметити. Када кажу да ће се беба навићи на руке, некако сви то представљају као катастрофу. Када слушате те савете, звучи као да ћу га у најмању руку носити у наручју до поласка на факултет. А истина је, сви знамо, много другачија. Носићу га само док не пропузи и не буде у стању сам да истражи оно што га занима. А то време се мери месецима. То драгоцено време се мери само месецима. И након тога више никад нећу моћи да га узмем у наручје овако као сад, да будем његов прозор у свет и загрљај који отклања све бриге. Зато ме извините, одох да изгрлим и износим поштено своју бебу!

Jasmina Katinski

Извор: carapice

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


26 коментара на "Да, навикавај га на руке!

  1. Анонимни каже:

    Svaka čast,valja ce nam kicme izdrzati :-)!

  2. deja каже:

    Najbolja stvar za upropastiti dete. Dok je malo ga ucite da cim zakmeci dobije sta pozeli. A onda pocinje socijalizacija . Sestoro dece u jaslama i vrticu ce zaplakati, a to znaci da vaspitacica sve treba da ih nosi. I kasnije postaju onaj profil licnosi koji ocekuje da neko skoci i ugodi mu cim mu nesto ne odgovara. Pitam se kako ce se sa 30 snaci. Da li ce biti placljiva nesigurna zena koja ocekuje da muskarac skoci cim ona zacmizdri. Ili jos gore muskarac koji guta suze jer “muski ne placu”? Pa ce frustraciju zbog toga sto neko skokom ne uslisava njegove potrebe resavati na ko zna kakve nacine.
    Ovo je samo opravdanje ljudi koje zele da se osecaju kao dobre mame.
    Moje misljenje, ali pitajte psihologe.
    Sta znaci “naviklo se 9 meseci a bude uz mamu”? Najbolje da onda ne ide ni u skolu jer je naviknutno da non stop bude uz mamu i podignuto kad zaplace.
    Deca treba da imaju paznju roditelja, a ne da se roditelji bacakaju na svaki znak kukanja. Osim dece, postoji i muz i prijatelji, itd.

    1. jelena каже:

      Rekli ste da pitaju psihologe. Lepo, ja sam psiholog, decji. I radim u privatnom vrticu. Ne izvikanom, ali veoma dobrom. Imam dva sina, i 40 godina, cisto da se zna da imam sva potrebna iskustva i znanje potrebno da Vam odgovorim na pitanje. Nece se nijedno, ponavljam NIJEDNO dete razmaziti i postati losa osoba, pasivna i zavisna licnost, ako se roditelji trude da mu pruze paznju i neznost kada zatrazi. Naprotiv, postace uravnotezena i samouverena osoba, jer je imalo ljubav i podrsku od prvog dana. Samo deca roditelja koji svoj mir kupuju ispunjavajuci hirove, a hirovi se pojavljuju kada dete nema dovoljno istinske paznje i ljubavi, postaje manipulativno i razmazeno. I to Vam je, gospodjo, jednostavna istina. Da ponovim, imam dva sina, oba podizana bas ovako kako je u tekstu opisano. I, verujte, obojica su uravnotezeni, spremni za dogovor i saradnju, samostalni i srecni. I puni poverenja u nas roditelje, nasu ljubav i podrsku: i kada im je uskraceno nesto od onoga sto njihovi vrsnjaci smatraju normalnim, i kada moraju da izdrze poneku neprijatnost, cak i kada dozivljavaju grdnju ili kaznu. A sve zato sto od prvog dana znaju da smo mi tu za njih, uvek i bezuslovno. A ako zelite nesto od strucne literature na ovu temu, pronadjite sta kaze Erik Erikson o razvoju zdrave i zrele licnosti. Pozdrav

      1. NN каже:

        Psihologiji svaka cast, ali… Imam bebu od 3 mjeseca, i tako nosajuci je nisam nista stizala. Sta god picnem ostaje nedovrseno. Jednog dana odlucim – nema ljuljanja pred spavanje.2 dana katastrofa (inace jako malo spava, samo 3-4 sata od 24, i to u bezbroj dijelova po 15 minuta, kako danju tako i nocu) poslije sve lakse i lakse…pa tako odlucim i za nosanje. Prvo je to bilo vristanje koje para usi, poslije sve manje i manje, sada se zaigram s njom i izmaknem se. Mogu tako nosati one kojima ima ko pomoći, a mi koje nemamo nikoga, majku, sestru, svekrvu…a ves i sudje se nece sami oprati/ispeglati, ni rucak se nece sam napraviti. ..mi se snalazimo kako moramo. Dakle, postoje razmazene bebe koje ce danas-sutra vristati i bacati se po podu ako ne postupimo onako kako oni zamisle.

        1. ivana каже:

          Ja sam imala samo pomoć muža i, možda, jednom nedeljno skuvan ručak ali opet nekako prođe i taj prvi period. Sad mi se čini da ne bih mogla tim tempom. I ne dam za pravo da postoji razmažena beba od nekoliko meseci.

        2. jedna mama каже:

          Jasmina je lepo objasnila zašto beba prestane da plače nakon što je “istrenirate” da nije na rukama, tako da ne mislim da je razumna pa zna da joj derinjanje neće proći…Što se tiče obaveza u kući, sve može da se stigne, na kraju krajeva, nisu važni prašina i malo nereda, sve se to sredi, važni su i dragoceni momenti koje provodite sa svojom bebom, jer oni su mali samo tada i veoma brzo porastu. Ne bih menjala nijedno moje nošenje deteta, za 100 opranih suda i skuvanih ručkova!

        3. Višnja каже:

          Ja sam moje dete nosila stalno dok nije prohodala, mada nisam neko ko smatra da je kuća važnija od toga da budem sa detetom ali opet kuća je čista. Nikada nisam pustila svoje dete da vrišti do besvesti i uvek sam reagovala na njen plač. Kada je napunila godinu dana i prohodala počela je da kako je i autor teksta naveo počela je sama da istražuje oko sebe. Nikada mi nije histerisala, ali kad mama kaže da nešto ne može ona me uvek posluša i nikada je ne ucenjujem bih mamila na poklone i slatkiše da bi me poslišala. Razmažena deca postaju kasnije kada imaju ljubav ali nemaju disciplinu. Sada ima 3 godine i dspremna je za vrtić i socijalizaciju i ubeđena sam da će se brzo prilagoditi. Pritom sam samohrana majka.

    2. Mama u očekivanju каже:

      Ne lupetaj, svega ti na svetu. Žena lepo govori o odgovaranju na sve potrebe bebe u prvim mesecima života koja je nesposobna, fizički i na svaki drugi način, da te potrebe namiri sama. Ta vrsta učenja da dete sami sebi priušti šta mu treba dolazi onda kad ono to može, a to svakako nije u prvih nekoliko meseci. Ne mogu da verujem da sam stvarno morala sad ovo da objašnjavam odrasloj osobi.

    3. BESNA каже:

      radi se o detetu koje nije napunilo ni godinu aman covece!!! cim pocne da puzi……….. citaj dalje u textu

  3. deja каже:

    I potpuno je netacno da ce prestati da trazi da se nosi kad propuzi. Da li neko primecuje decu koja se bacakaju na ulici i stoje i vriste pored roditelja dok ih ovi ne podignu? Nece da setaju vec bi da budu nosena.
    Cista zabluda je da ce cim propuze hteti da budi samostalniji. Zasto bi kad mogu samo da zaplacu?

    1. Višnja каже:

      Ja sam moje dete nosila do godinu dana i posle toga mi nije histerisala da je nosim pogotovo ne na ulici. Ne vozam je od 2 godine u kolicima i imamo za njen uzrast povelike rute pešačenja. Ponekad vidim da se umorila i da se nasloni na mene ili se prebacuje sa noge na nogu i opet ne traži da je uzmem. Ti pričaš o nekoj deugoj deci. Toj deci o kojoj ti pričaš nisu postavljene jasne granice u tom smislu šta smeju a šta ne da rade, nego im rodirelji popuštaju svaki put kad ovi traže zarad svog mira i tišine. U 2godini sva deca isprobavaju razne tehnike manipilacije, između ostalog i histerisanje. Ali to oni rede tek oko druge godine, ali roditelj bi tad već trebao da zna šta su detetove stvarne potrebe a šta hirovi i ako se u startu to razgraniči neće biti problema.

    2. Sanja каже:

      “Bacanje i histerisanje” je prolazna faza u odredjenom periodu detetovog odrastanja. A ti, zadrti covece treniraj svoju decu kako hoces u pusti druge da uzivaju u ljubavi

  4. Jelena каже:

    Dovoljno je samo reći: ” Uživajte u tome,jer to je blagostanje” , mnogo brzo doćiće dan kada će vam to nedostajati!

    1. Анонимни каже:

      BRAVO JELENA!

  5. deja каже:

    Erikson govori o pružanju ljubavi i pažnje deci, ne o skakanju na svaki kmek. Bar Erikson kog sam ja čitala tokom studija. I Pijaže podržava nagradu u odnosu na kaznu, ali teško da je ne skakanje na svaki plač deteta kazna.
    Evo odličnog teksta koji objašnjava slično, jednim svakodnevnim jezikom
    žhttp://localhost/symbiotica/zelena-ucionica/old/molim-vas-ne-pomazite-mojoj-deci/

  6. ivana каже:

    Ja nisam mogla da slušam malu bebu kako plače, i u budnom stanju je više nošena nego što je ležala. Nosili smo je zato što smo tako želeli i što smo mislili da je naša beba ipak nešto više od prevjanog manipulatora. Vrlo rano je propuzala, podigla se na noge i prohodala i od tad joj je nošenje postalo manje zanimljivo već je htela sama da istražuje. Sad sa 15 meseci se otima iz naručja jer hoće sama da hoda, otima kašiku da sama jede.
    Kako god, nećemo ih nositi do polaska na fakultet.
    Vreme će pokazati kakvi smo roditelji ali ja verujem u ovo što Jelena piše. Mazimo je i pazimo koliko nam ona dozvoljava jer ljubavi i pažnje nikad nije mnogo.

  7. Анонимни каже:

    Jelena svaka cast.Nista vise ne bih dodala osim gore navedenog.Mame nosite svoju decu I mazite ih puno puno…

  8. Marija каже:

    Jelena svaka cast…Nista vise ne bih dodala osim gore navedenog..Mame nosite svoju decu i mazite ih puno puno..

  9. Gaga каже:

    Ali kad se babe, dede i mnogobrojna rodbina navade da dolaze i dijete nosaju do besvijesti i prebacuju “sa ruke na ruku” bez potrebe, kako bi “pomogli”majci, umjesto da je puste da uziva sa svojom bebom, tada nastaju problemi…

  10. iskusna mama каже:

    Koliko bih ja imala pisati na ovu temu… I, sa jednima i sa drugima se slazem. Nisam pristalica nosenja do besvesti. Ne, nikako!!!! Vrlo ruzno iskustvo imam sa prvim detetom i nosenjem. I bilo je to nosenje do besvesti, skakanje na svaki plac…. I dosli smo u uzrast kada je beba pocela jede. Trudeci se da budem najbolja mama na svetu, uvek sam sama pripremala obroke za svoju decu, uvek zdravo, uvek sveze. Nikada moja decu nisu pojela kasicu iz marketa. Obzirom da je beba uvek bila u narucju, i kuvanje je tako proticalo, U jednoj ruci varjaca, u drugoj dete. I, naravno, dogodilo se to i da sam prevrnula serpu sa sporeta!!! Na srecu, beba nepovredjena, na srecu! Ali, sta bi bilo kad bi bilo…? I, posle takvog iskustva, njegova upornost je bila veca, nisam ga odvikla od nosenja, nosila sam ga do trece godine. Naravno, ne tim intenzitetom, ali sam ga nosila. Tako da ta prica kad propuzi, prohoda ne pije vodu. Taj propust sam ispravila sa drugim detetom. Noseno je, mazeno je, sve do odredjene granice, nicega mu nije manjkalo, cak i je i zadovoljnija i veselija beba bio od prvog deteta. Mozda, kako rece neko, ko ima pomoc, moze to sebi da priusti. Ne radi se tu o rucku za mamu i tatu, oni uglavnom u tom periodu zive na sendvicima, radi se o tome da su nam potrebne slobodne ruke da obavimo i prakticne poslove da zadovoljimo osnovne ljudske potrebe nasih malih ljudi. Moji momci su sada porasli, a kako bih uradila da mogu ponovo…. ne znam.

    1. Neda каже:

      podržavam nošenje deteta. Ali ne podržavam da ga nosamo kad nešto drugo radimo – onda svakako nema našu pažnju i onda želi da se nosi i do fakulteta.
      Moje dete je prestalo da traži da ga nosim čim je prohodao, a ako ga sad, sa dve godine, nešto uplaši, traži da ga uzmem, zagrlim, poljubim, utešim – i ode svojim putem.
      Dakle, ako dete traži da se nosi, traži pažnju a ne da visi na kuku dok kuvam o ručak

  11. vega каже:

    Odlican i poucan tekst. Steta sto pristup koji doticna mama ima nije nesto sto se podrazumeva, vec je nesto o cemu mame i tate polemisu. Detetu nikada ne mozemo dati “previse ljubavi i paznje”. Osim toga, ta potreba da bebicu uzmes i obaspes je ljubavlju SVAKI put kad ona to zatrazi, iz mene je isla intuitivno (ne samo zato sto smatram da je to “ispravno”). Nikada nisam bila u stanju da KALKULISEM osecanjima svoje bebe. I zaista, rezultat je cetvorogodisnja devojcica koja, istina, trazi mnogo moje paznje i ljubavi (sto je sasvim normalna stvar), ali NIKADA nismo imale neprijatnu situaciju od prodavnice, preko lekara, pa do zabavista. Nikada nije zloupotrebila moje strpljenje i paznju i uzvraca mi istom merom. Postujemo se neizmerno. Jasno, ona je dete i ima svoje momente otpora, pa cak i besa. Sve se to resava strpljenjem i pricom, pricom, pricom. Razgovora nikad dosta.

  12. Dijana Čop каже:

    Vrlo je smešno da majke smatraju da će dete biti razmaženo i navići na ruke. Zapamtite-jedna je stvar kada mu trčite svaki čas i popuštate u vreme spavanja i jela kada vidi da može da ima slobodu da ne legne na vreme i sl , a SASVIM DRUGO je potreba deteta da bude uz majku i da se mazi. Deca sad dok su mala upijaju ljubav i nežnost i ona SAMA požele da se igraju sa drugom decom kada su zadovoljna i kada su dovoljno nežnosti i lepih reči čula od majke. Ja imam najnasmejanije dete na svetu koje samo traži da je pustim da ide i ne voli kolica. Ima godinu dana ona od osmog meseca hoda i svaki put kad želi ona je nošena, mažena jako dugo koliko god hoće. Ali se zna kad je vreme za spavanje i akd ne može da ostane budna i da traži zabavu. Dete koje je ostavljeno da se zaceni od plakanja i da mu se ne pruži uteha jer je neko tamo rekao da ćemo ga razmaziti, je dete koje je ZLOSTAVLJANO sitnim nemarom i to se utka u njegovu psihu, dok se okrenete neće više imati potrebu za vama već će u svoj život staviti druge stvari na prioritetno mesto i više vas neće pitati ni za savet niti će u vama videti podršku i sklonište i eto SITNICE kojom zauvek neko upropasti svoje dete. LJUBAV NE MOŽE BITI POGREŠAN RAZLOG .Mazite ga, grlie, najlepše mu stvari govorite i preterano ako treba, tek onda će potpuno raširiti krila.

  13. Aniko каже:

    Moja devojčica ima 14 meseci. Počela sam da je nosim u marami kada je imala 2 meseca. Da odmah kažem da bi je bilo jako teško da je nosim na rukama isključivo. U tom smislu razumem mame koje nisu nosile svoje bebe u marami ili nosiljci. (Kengura isključujem, zato što je vrlo neudoban i nije uopšte dobar za bebine kukove.) Da sam znala koliko je to velika pomoć, počela bih da je nosim odmah i bez ustručavnaja. U početku sam se bojala da je nosim često, upravo zbog predrasuda da ću je naviknuti na ruke, da posle neću moći ništa da postignem u kući, i tako dalje. Međutim, kada su počeli grčevi, svakako sam morala da je nosam. Svakako sam morala da ustanem noću i da je utešim. Svakako sam morala da je uzmem u naručje kada je plakala zbog grčeva. U tome mi je marama strahovito pomogla. Ne samo što je beba bila mirna, nego su meni bile slobodne ruke da poradim po kući šta treba, da odem do prodavnice, da skuvam, itd. Kako je malena rasla, ja sam se prosto uskladila sa njom, i nisam pokušavala da je na silu odviknem od nošenja niti sam je ikada puštala da histerično plače. Ali gle, čim je počela da puzi, ona je sama počela da se igra na podu. Moj muž i ja smo mogli opušteno da gledamo film ili bilo šta drugo da radimo, dok je ona oko nas puzala i igrala se. Ako je bila zainteresovana za nešto što ja radim, ona je tražila da je podignem. Ja bih je opet stavila u nosiljku i ona je srećno posmatrala kako seckam povrće ili perem sudove. To znači, nisam je nosila ceo dan, nego najviše sat ili dva dnevno. Moja devojčica ima sada 14 meseci. I dalje je nosim kada je potrebno i kada zatraži i nije mi problem. Da li je bilo perioda da su me bolela leđa? Jeste bilo je u početku. I nije mi bilo lako. Ali ja uopšte ne mislim da je meni bilo teže nego roditeljima koji su “navikli” svoje dete drugačije. Iskreno da vam kažem, meni je mnogo veće maltretiranje slušati moju bebu kako histerično plače, dok je ja ignorišem i mislim u sebi kako je ona razmažena i manipulativna. Meni je to strašni i bezosećajno. I zato to nikada nisam mogla da radim. No nagrada za moj trud oko malene se isplatila i ja vidim rezultate. Moja devojčica je veoma smirena i zadovoljna i sa njom smo izgradili i gradimo lep odnos pun poverenja. A to je osnova za njen emotivni razvoj. Ona pokazuje samostalnost već sada, pokazuje da želi sama da istražuje oko sebe i ne traži da stalno neko bude sa njom ili da je zabaljva ili da se sa njom igra, zato što je sigurna, da kada joj to bude zatrebalo da će to i dobiti.

  14. Marija каже:

    Moja beba je u inkubatoru zato sto je prevremeno rodjena, od 02. januara , i citala sam i tekst i komentare….Nosila bih je i danju i nocu samo da dodje kuci, prvi mesec smo odvojene, to je moja prva beba u 35 godini zivota ….i sta reci o nosenju samo sam je jednom drzala posle rodjenja kad sam se probudila posle carskog reza i to pola miuta…. ZATO NOSITE SVOJU DECU I RAZMAZITE IH ♡♡♡♡♡♡

  15. Ana каже:

    A kad se rode blizanci ili trojke, a mama nema pomoć?

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама