Mnogo je toga što su roditelji bumeri (oni koji su rođeni pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka) radili ispravno, kada je reč o odgoju dece. Jedna od tih stvari je i to što su ih učili manirima i poštovanju. Isto tako, učili su svoju decu i da ono što rade povlači određene posledice. Nisu ih od toga štitili.
Ali, postoji jedna izuzetno važna stvar kojoj gotovo uopšte nisu učili svoju decu. A to je kako da otvoreno, hrabro, bez straha razgovaraju o svojim snažnim osećanjima. I tome svedoče mnogi pripadnici Generacije X i deca milenijalci. Zapravo, većina njih, samo što mnogi toga uopšte nisu svesni.
Termin koji to možda najbolje opisuje je „lažna harmonija“. Važno je da spolja sve izgleda harmonično i lepo. A da bi se to postiglo i pre nego što su deca razvojno spremna, roditelji su, nesvesni svoje greške, relativizovali dečja osećanja i o njima malo razmišljali.
Ovaj nedostatak, gotovo pa vrsta emocionalnog invaliditeta lako se prepoznaje kada s takvom decom, a danas odraslim ljudima, pokušate da razgovarate o negativnim emocijama i uopšte o tome na koji način su mogli da ih iskažu kroz odrastanje. Obično će pokušati da izbegnu razgovor i videćete da im je vrlo neprijatno. Kao da od vas traže da se o tome ne govori, da pređete na drugu temu. Ili će se nespretno šaliti na račun toga što su ih roditelji terali da kriju osećanja.
I sve to se, u odraslom dobu, manifestuje kroz nesposobnost da podnesu frustraciju i da otvoreno govore o neprijatnim temama. Ono što oni zapravo žele je da se nastavi kao i pre. Da se obrazac „lažne harmonije“ zadrži, jer je tako lakše, nego kopati po svojim emocijama i učiti nove veštine izražavanja osećanja.
Samo da se ćuti o tim temama koje su zakopali duboko u sebe. „Potisni bol i potisni traumu. Ne govori otvoreno o tome jer ćeš onda morati da zalečiš traume i prekineš krug. Važno je održati sliku harmonije, čak i ako zapravo nema ničeg harmoničnog u svemu tome“ – rekli bi vam bumeri, ali i njihova deca ili bar oni koji su uspeli da to prepoznaju kao obrazac odrastanja.
Štos je u tome što su nekada postojale vrednosti koje su bile drugačije nego danas. Umesto novca i materijalnog bogatstva, izuzetna vrednost bila je disciplina i poslušna deca. U tome, svakako, nema ničeg lošeg, ako se postigne na ispravan način, uz strpljenje i razumevanje. Problem je u tome što su pogrešne stvari bile „sramota“. Dete koje plače, koje nešto traži, koje ima stav. Težnja roditelja bumera bila je da spolja sve izgleda savršeno, da deca kažu uvek „dobar dan“, da se nasmeju i budu fina. O tome kako se osećaju, nije se brinulo previše. Dečje potrebe nisu bile prioritet.
Naravno da nijedan roditeljski stil nije bez mane. I roditelji se uglavnom trude da prate nametnute principe društva i vremena u kom žive, svoje unutrašnje osećaje, ali i ono što su kroz svoje odrastanje preuzeli od roditelja. Generacija današnje dece verovatno će jednog dana prevrtati očima na sve tekstove o roditeljstvu koje pišemo danas. Sve je to deo procesa.
Ali, nadajmo se da smo jednu stvar naučili. Promene se dešavaju tek onda kada skupimo hrabrost da započnemo one teške razgovore. I kada zaronimo u svoje, duboko zakopane traume.