U trudnoći sam uživala i bezbrižno rasla zajedno s bebom. Malo više sam rasla ja nego beba. Želela sam da budem od onih trudnica koje ne broje klograme pa sam se malo zabrojala. Bila sam ogromna, osećala se fantastično. Koža mi je blistala, kosa sijala, volela sam ulogu za koju se spremam i to se videlo. Imalo me je mnogo za gledanje.
Mislim da pritisak na ženu, trudnicu, majku nikada nije bio veći. Poznate dame se šepure s naslovnica samo mesec dana nakon porođaja, zategnutog stomaka, perfektne kože, blistavog tena. One stižu da budu dobre majke, lepe i doterane žene. Njima ništa nije teško, majčinstvo im je otvorilo oči, promenilo pogled na život, one sada shvataju smisao svega… Čekaj, čekaj! Pauza! Ima li koga razumnog ovde?
Da se razumemo – majčinstvo je nešto najfantastičnije na svetu celom i bilo kojoj majci to govoriti je potpuno suvišno. Naravno da ONA to zna, pored sebe ima najdivnije dete na svetu – svoje dete. Čemu takvi naslovi i tekstovi, osim da učine da se osećamo loše? Eto, one su uspele da izgledaju savršeno, njima ništa nije teško, njima je sve tako divno, idealno…
I uspaničiše se novopečene mame. “Vidi nje, kako je savršena nakon porođaja, a mene komšija u liftu jutros pitao kad će beba.” Da, baš to je najvažnije – kako da što bolje izgledamo nakon porođaja. Kako da budemo što lepše našim vrednim muževima koji dolaze umorni s posla, pa da bar oči odmore na nama.
Onog trenutka kada sam postala majka nisam prestala biti žena. Naravno da me zanima kako izgledam! Naravno da želim da budem lepa! Umesto što mi natrljavate na nos kako nisam savršena kao gospođice Poznate, zašto se ne prikazuje realno stanje? Zašto niko ne govori istinu?
A istina je da je period posle porođaja težak, kako psihički, tako i fizički. Da je ok biti umorna. Biti neočešljana. Pospana. Da je ok plakati. Da su kilogrami koji su ostali nakon porođaja poslednja stavka na koju ćete misliti. I da je to sasvim u redu. Da zbog toga nismo manje žene. Ni manje lepe.
Bila sam u fazi kada mi je bio žao mog tela. Kada me je moje telo bolelo. Nisam stizala da se pogledam u ogledalo. Jedino što sam želela je brz oporavak. I malo sna. Sada, osam meseci kasnije, svesna sam da nikada više neću izgledati kao ranije. Sada, osam meseci kasnije, to mi i nije tako važno.
Svaka strija je uspomena. Svak trag i ožiljak su dokaz da sam nekada imala dva srca. Da sam za njega jela, disala, spavala. Da i sada za njega dišem, jedem, spavam, da nad njime bdim. Da sam nova, drugačija. Da sam majka.
Fotografije koje vidite u tekstu (osim prve dve – koje su iz moje lične arhive i koje je fotografisao talentovani i fantastični Boris Vezmar) delo su jedne divne dame Jade Beall, koja je želela da pokaže pravu sliku tela nakon porođaja. Na njima vidim samo srećne, ispunjene žene, koje uživaju u novoj ulozi i svojoj novoj koži. A vi?
Ne dozvolite da vam divan period uživanja u svom detetu pokvari glupi novinski članak o tome kako je za šest meseci već trebalo da se vratite u formu. Ko, uostalom, piše te članke?
Ima dana kad ne stignem da se pogledam u ogledalo. Kada sam čupava, neuredna, umorna.
Onda me mali osmeh pozove da se igramo, i ja uhvatim njegov pogled.
U tom pogledu vidim da sam njemu najlepša.
I to mi je dovoljno.
Najlepša mama na svetu? Ta sam!