Волите ли планину лети или сте од оних којима су врели дани само за море?
Лично, највише волим да током лета „украдем“ неколико дана за одмор ван градске гужве, али не тамо где ће ме сачекати гужва на врелом песку (иако немам ништа против песка, да се одмах разумемо). Мислим да је летњи предах у природи нешто што би свако требало да приушти себи, с времена на време.
А зашто?
Па, разлога има неколико. Први је тај што је одлазак на планину кад је у граду 35+ најсигурнији начин да се склоните од врелине асфалта. Поред тога, свака планина у Србији крије толико (не)скривених и лепота, да је права штета да пропустите то уживање. Коју год да одаберете, у близини ће сигурно бити предивних стаза за шетњу, паркова, водопада или историјских знаменитости. Прошлог лета смо, тако, обилазили манастире подно Голије, а овог смо изабрали – Златибор. По ко зна који пут и никако да досади.
Златибор је најпосећенија планина у Србији и, истина је, баш се доста изградио. Ипак, то није умањило лепоту којом ова планина и те како може да се похвали. А ми смо успели да искористимо по мало од свега – урбане забаве коју нуди центар и нестварно лепе природе која чека да буде примећена одмах ту, на два или три километра од главног шеталишта.
За базу смо одабрали хотел Златибор Мона. Тамо одлазимо већ годинама јер су нас, док су деца била мала, „купили“ тиме што су сваког дана спремали кашице посебно за клинце, тачно од оних састојака које ми затражимо. Чак и изван времена за ручак и вечеру. За децу, у свако доба дана. Хотел је беспрекорно чист увек, особље изузетно љубазно, али крајње ненаметљиво.
Ипак, оно по чему је Мона можда најпознатија је изврсна кухиња. Ништа још нисмо пробали да нам се није допало, а ако икад откријемо рецепт за трилеће који тамо спремају, сигурно ћемо се обогатити.
Хотел нуди много садржаја за децу који смо користили увече и у кишним данима. Играоница је одлично опремљена и за госте хотела бесплатна. И иако сваке године помислимо да су је деца коначно прерасла, ни сад са осам година им није досадила. Увек су актуелне и акције које, ако искористите, можете доста и уштедети.
Али, није Мона једини разлог што често одлазимо на Златибор.
Неизоставна је и шетња до споменика где уживамо у погледу на цео Златибор и успут купимо шумске јагоде за ужину, а од једне баке чај од ива. Она каже да он „од мртва прави жива“, па га увек имамо, за сваки случај.
Посету водопадима Гостиље никад не пропуштамо. Краћа шетња стазом током које се одмарамо и слушамо хук воде, док деца у плићаку лове пуноглавце.
Али, ове године смо ипак највише уживали у вожњи до Торника. Не, нисмо ишли гондолом. Иако је толико популарна, не може се поредити са доживљајем који пружа вожња жичаром. Зашто бисте се возили у затвореној кутији кад можете да потпуно доживите лепоту планине? А осим тога, у делу где креће жичара налази се одличан Авантура парк и боб на шинама који не треба да пропустите.
Све у свему, летњи предах од пет дана који прођу као дланом о длан. Златибор је место на ком, ако волите урбане садржаје, не морате много да се померате из центра, а ако радије бирате природне лепоте, довољно је да се померите само мало и оне ће вас раширених руку сачекати.