У времену у којем се све више прича о кризи образовања, мало се говори о узроцима, још мање о последицама, а готово ништа о томе како се те кризе суштински могу решити. Најчешћи облик отпора наставника за побољшање сопственог положаја – штрајк – постао је у Србији више ритуал него оруђе. Иако је право на штрајк законски загарантовано и демократски признато, његов смисао је, у случају просвете, доведен до апсурда. Све чешће се намеће питање – да ли је штрајк, као облик борбе за права наставника, уопште начин за решавање проблема у школству?
Штрајк просветних радника оставља вишеструке последице које тешко погађају управо оне који немају никакву одговорност за постојеће стање – ученике. Губљење наставе и срозавање ауторитета наставника постају неизбежни пратилац сваког протеста.
Уз то долази и драстичан пад критеријума оцењивања, који је и раније био урушен. Данас просечна оцена у вишим разредима основне школе, у неким школама из којих ученици и не могу да се похвале завидним знањем током каснијег школовања, прелази четворку, а ученици не знају елементарне ствари из фундаменталних предмета. Када наставник штрајкује, не пружа ученицима оно што им је неопходно, али се и даље од њега очекује да их оцени. Критеријуми се спуштају, високе оцене се деле шаком и капом, често из страха од сукоба с родитељима или због осећања “солидарности” према ученицима који су, као, учествовали у протесту. Онда долазимо до тачке у којој сваки ученик “мора” добити четворку или петицу – и школа више није школа, већ импровизовано „забавиште“ у којем наставник није неко ко поучава, већ неко ко забавља и чува децу док су родитељи на послу.
Нешто се, свакако, може учити и кроз игру, али учење је ипак озбиљна ствар. Наставник и ученик не могу бити “буразери” ни партнери у комедији – јер то није школа. Школа је, пре свега, место дисциплине, посвећености и стварања радних навика, или би бар то, по дефиницији, требало да буде. А те навике се губе када часови редовно изостају због штрајкова. Без континуитета, нема учења. Без захтева и критеријума – нема знања.
Треба додати и да штрајкови до сада нису постигли своје циљеве. Готово ништа није остварено штрајком, већ евентуално договорима који су долазили мимо протеста – а и тада се радило о симболичним помацима. Суштинско питање – платни разреди у јавном сектору – и даље је нереализовано, и све је мање вероватно да ће икада бити.
Притом, штрајк ставља наставнике у неравноправан положај једне према другима. Док једни могу да издрже финансијске последице штрајка јер имају супружнике с бољим примањима, други су присиљени да бирају између принципа и голог преживљавања. Они који имају тражене предмете и држе приватне часове лакше преживе штрајк – остали се сналазе како знају и умеју. А шта ћемо са оним наставницима који имају здравствене проблеме? Штрајк је, дакле, средство које више штети онима који би њиме требало да се изборе за правду, него што им помаже.
На крају, остаје горак укус: постоје професије у којима штрајк производи више штете него користи, и просвета је, нажалост, једна од њих.
Ако штрајк није решење – шта јесте? Како конструктивно решавати проблеме у просвети?
Први и најважнији корак јесте озбиљно професионално удруживање просветних радника, независно од политичких утицаја. Потребни су аутентични представници који говоре у име струке, без афекта, већ кроз анализе, предлоге, бројке и визију. Уместо синдикалних парола, неопходна је јасна артикулација циљева: уређење платних разреда, растерећење администрације, јачање стручног усавршавања, заштита достојанства професије.
Следећи корак је употреба медија и друштвених мрежа, али никако за хушкачку драматизацију проблема, већ за образовање јавности. Снимити документарац о дану у животу једног наставника – вероватно би имало већи ефекат него сви досадашњи штрајкови. Потребно је да друштво разуме тежину и сложеност наставничког позива кроз приче, лица и свакодневицу, а не статистике.
Треће – савезништво с родитељима, али оно засновано на поштовању школе, а не на рушењу ауторитета. Родитељи морају постати савезници у борби за озбиљно школство, јер образовање и будућност њиховог детета зависи од тога. Удруживање против школе и наставника не може донети ништа добро – ни знање, ни вредности.
Неопходно је и трајни дијалог са државом, кроз институционализоване механизме. Наставници морају имати законски утврђен простор у којем утичу на образовне политике. Све док се програми кроје без оних који их спроводе, образовање ће бити вештачка конструкција без темеља.
И на крају – унутрашња обнова просветне заједнице. Наставници морају престати да се међусобно такмиче у попустљивости, у давању лажно високих оцена, у потчињавању “миру у колективу”. Професионална етика, солидарност, доследност – то су темељи повратка достојанству.
Реформе у образовању не долазе преко ноћи. Оне захтевају знање, стрпљење, стратегију и унутрашњу снагу. Штрајк је често лакши пут – али не и прави. Прави пут је дужи, али води негде. Он не снижава критеријуме, не обесмишљава школу, не прави од учитеља забављача и чувара. Прави пут почиње онда када се просвета уздигне сама пред собом.
Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности, ОШ „Вук Караџић“ Бор
Ставови аутора у рубрици Лични став су управо као што каже рубрика – лични и не одражавају нужно ставове редакције.